„Размислите о овоме бар један минут. Данас жена у Србији први пут рађа у 30-ој години. У којој години ће први пут рађати 2050. године? Да ли смо свесни колико је језиво тешка ситуација у којој се као народ налазимо? Остало нам је мало времена до линије иза које нема повратка“ – написао је данас на свом Твитер налогу министар за бригу о породици Ратко Дмитровић.
Знамо сви да није први пут да су отровне стрелице из његових изјава усмерене ка женском роду. Умели смо и раније да на таква питања одговоримо.
Позабавимо се данас овим новим. Каже министар да размислимо о томе што жена данас први пут рађа тек у 30. години. Један минут.
…
Ево, размислили смо. И стварно, и биологија и природа кажу да је боље да то буде раније. А и моје искуство као мајке каже да сам са 28, кад сам родила први пут, имала више елана него други пут. И ту се слажемо.
Сад кад смо ми размислили, ред би био да размислите и Ви, министре. Изнели сте податак који је вероватно резултат неких статистичких мерења. Али, некако нама у тој статистици недостају још неки подаци…
Примера ради, има ли у тој вашој статистици података о томе с колико година једна високообразована жена добија први посао на неодређено, у својој струци, који јој може пружити сигурност да може да рађа и да се не боји беспарице?
Води ли се нека статистика о томе колика је просечна плата једне двадесетпетогодишње младе жене (ако претпоставимо да је то бројка на коју треба спустити просек за прворотке) и да ли је то довољно за пристојан живот с дететом?
Знате, можда вам чудно звучи, али већина жена данас НЕ ЖЕЛИ да зависи од плате, добре воље и расположења своје јаче половине, ма колико он био диван.
Зна ли се шта о томе колики је проценат послодаваца који ће поштовати сва права младих мајки једном кад се врате с породиљског одсуства? И колико је њих икад кажњено што се тога нису држали?
Има ли неке статистике о томе колико дуго та мајка која је добила отказ јер је затруднела мора да чека на вртић за своје дете, јер сад кад нема посао, дете не може ни да добије место у вртићу. А ако дете није примљено у вртић, како она да НАЂЕ посао и почне да ради?
Каже ли та ваша статистика нешто о томе колико жена дође на једног гинеколога у државном дому здравља? У просеку. Јер, са 25 година и просечном платом двадесетпетогодишњакиње, тешко да може да приушти прегледе у приватним ординацијама.
А, да, фризерке, козметичарке, власнице агенција, салона, све жене предузетнице које су највећи борци које познајем, зна ли се њихов просек плате, кад одлуче да роде? Ја знам, али ме тачно срамота да изговорим и да напишем. Оне, знате, можда чекају неки бољи моменат, кад ће их неко препознати као равноправне грађанке и будуће мајке. И у том чекању, године прођу.
Коначно, да ли је жеља да напредује, гради каријеру, заузме неке позиције пре него што се као мајка оствари, нешто што би требало да осудимо? Зар није образована и успешна мајка узор какав желимо за нашу децу?
Зар није?
И да не заборавимо, кад већ вирите у ту статистику, завирите и у ону која открива број парова који силно желе дете, али не успевају да га добију. Колико се сећам, скоро сваки ПЕТИ. Можда им је од ваше изјаве терет постао још три пута тежи, а бол три пута већи, јер знају да су они један од узрока те лоше статистике. А дали би све што имају да могу да је поправе.