Од малена учимо да се људи разликују, да нису сви исти као ми, да не можемо људима приступати на исти начин, већ да различитим људима треба приступати различито. Резултат овог учења јесте нечија социјална интелигенција из које проистичу социјалне вештине.
Једна од најважнијих процена других јесте то како реагују у конфликтним ситуацијама. Да ли особа тада тражи решење, да ли преговара, да ли се плаши конфликта и одмах угађа другом, или, напротив, увек мора да „победи”, увек је она у праву, никада не признаје да је погрешила. Ови последњи спадају у „тешке људе” и не сусрећемо их ретко, тако да је важно да разумемо како доживљавају конфликте.
Шта је конфликт? У књигама пише да је то сукоб два интереса, али најбоље га је одредити као ситуацију у којој две особе имају различите, међусобно непомирљиве жеље. Зато можемо рећи да је конфликт увек конфликт две жеље.
Људи се не рађају с исправним разумевањем конфликта. Мала деца не разликују себе од својих жеља. И зато, када се појави конфликт између њих и родитеља или неког другог детета, она то доживљавају као одбацивање, као одсуство љубави, због чега снажно емотивно реагују. За њих конфликт није сукоб две жеље, већ две особе.
Родитељ по природи ствари улази у конфликте с дететом јер да би га васпитао мора да осујећује неке његове жеље, што за последицу има да дете верује да га родитељ не воли. А када неко има две или три године, најважнија ствар му је да га родитељ воли, тако да ће на осујећење жеље веома бурно реаговати. Истрајавањем у осујећењу неких дететових жеља, али уз јасно показивање љубави и прихватања, родитељ помаже детету да схвати да љубав и осујећење, то јест конфликт, иду заједно. Да је могуће волети и поштовати некога уз истовремено одбијање да му се испуни жеља.
Многа деца то не науче, поготову занемарена и размажена, тако да израсту у одрасле особе које нису у стању да повежу конфликт с поштовањем или љубављу. Тако настаје личност која увек, сваки пут изнова и изнова тера друге да јој угоде, да признају да је у праву, да није погрешила.
Таква особа стално емитује поруку: „Угоди ми!”, и то у свим врстама односа. Други морају да се подреде њеној вољи, захтевима и жељама, а ако одбију, она се осећа одбачено и увређено због чега често прекида односе. Што јој је неко емотивно ближи, то се више осећа увређено. То што јој је неко раније много пута угодио, њој ништа не значи у новом конфликту јер се она у садашњости осећа невољено.
Многи се питају да ли је могуће овакву представу о конфликтима „излечити”? Наравно да је могуће, под условом да особа то жели, да у свом механизму види проблем. Али мало је оних који увиђају да њихово неразумевање конфликата толико квари њихов и туђи квалитет живота.
Једна од најважнијих процена других јесте то како реагују у конфликтним ситуацијама. Да ли особа тада тражи решење, да ли преговара, да ли се плаши конфликта и одмах угађа другом, или, напротив, увек мора да „победи”, увек је она у праву, никада не признаје да је погрешила. Ови последњи спадају у „тешке људе” и не сусрећемо их ретко, тако да је важно да разумемо како доживљавају конфликте.
Шта је конфликт? У књигама пише да је то сукоб два интереса, али најбоље га је одредити као ситуацију у којој две особе имају различите, међусобно непомирљиве жеље. Зато можемо рећи да је конфликт увек конфликт две жеље.
Људи се не рађају с исправним разумевањем конфликта. Мала деца не разликују себе од својих жеља. И зато, када се појави конфликт између њих и родитеља или неког другог детета, она то доживљавају као одбацивање, као одсуство љубави, због чега снажно емотивно реагују. За њих конфликт није сукоб две жеље, већ две особе.
Родитељ по природи ствари улази у конфликте с дететом јер да би га васпитао мора да осујећује неке његове жеље, што за последицу има да дете верује да га родитељ не воли. А када неко има две или три године, најважнија ствар му је да га родитељ воли, тако да ће на осујећење жеље веома бурно реаговати. Истрајавањем у осујећењу неких дететових жеља, али уз јасно показивање љубави и прихватања, родитељ помаже детету да схвати да љубав и осујећење, то јест конфликт, иду заједно. Да је могуће волети и поштовати некога уз истовремено одбијање да му се испуни жеља.
Многа деца то не науче, поготову занемарена и размажена, тако да израсту у одрасле особе које нису у стању да повежу конфликт с поштовањем или љубављу. Тако настаје личност која увек, сваки пут изнова и изнова тера друге да јој угоде, да признају да је у праву, да није погрешила.
Таква особа стално емитује поруку: „Угоди ми!”, и то у свим врстама односа. Други морају да се подреде њеној вољи, захтевима и жељама, а ако одбију, она се осећа одбачено и увређено због чега често прекида односе. Што јој је неко емотивно ближи, то се више осећа увређено. То што јој је неко раније много пута угодио, њој ништа не значи у новом конфликту јер се она у садашњости осећа невољено.
Многи се питају да ли је могуће овакву представу о конфликтима „излечити”? Наравно да је могуће, под условом да особа то жели, да у свом механизму види проблем. Али мало је оних који увиђају да њихово неразумевање конфликата толико квари њихов и туђи квалитет живота.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: politika.rs