Муке са именима – јесте ли сигурни да своје дете дозивате правилно?

Кад се нађем у парку, а често сам тамо, увек обраћам пажњу на имена која су родитељи дали својим бебама и старијој деци. Бавим се ономастиком, проучавањем посебно личних имена, много година и одувек ме је веома чудило то што се маме и тате углавном поводе за модом, па дају ћерки име које носе још стотине девојчица, знате оно модерно, ново, лепо, али и веома често. Још кад сам ја била млада мама питала сам се зашто се сви дечаци исто зову, бар ми се тада тако чинило. Кога год да позовете, половина деце из колектива се окрене. А има толико ретких и заборављених имена која су се у српским крајевима давала новорођеној деци још од XIV века.

Зачудили бисте се вероватно када бих вам рекла да су мушка имена на Б – Борман, Борјан, Борна, Боруј и Боривук некада давно била модерна имена код Срба. Такође су се девојчице звале, на пример, Васила, Васкија, Веда, Војана и Вукана. Помислила сам да би било лепо да их се сетимо. Зато сам недавно почела да објављујем на свом профилу Виолета Бабић (и страни Виолета Бабић) на Фејсбуку та стара, ретка и заборављена имена. Видим по реакцијама да се људи радују томе, али има, наравно, и коментара попут овог: „Није ни чудо што су ретка и заборављена!“ Ипак, можда ће неки пар који баш сада чека бебу међу тим именима наћи ново име за своју девојчицу или дечака.

Вокатив постаде баук

Али – опет то али – питање је да ли ће се та стара имена допасти савременим родитељима који су навикли на кратка страна и необична имена (с вокативом тешким за дозивање). Да, да, истина је да многи не знају како се правилно дозивају деца која носе та садашња модерна имена, али и стара, уобичајена. Вокатив постаде баук међу одраслима. Знате, мислим да су понеки заборавили оно што су о граматици учили у школи и како гласе вокативи (и други падежи) разних имена, и наших и страних. Зато сам напросто затрпана питањима у вези с тим. А ако се питате да ли исправно дозивате ћеркицу или сина, унуку или унука, па – ево решења!

Како да дозивамо жене, девојке и девојчице?

Запамтите, за вокатив су важни завршетак имена или број слогова у њему, као и акценат.
Вишесложна женска имена, као Александра, Марина, Марија, Виолета, Драгана, Јулија, Хелена, Јелена, Наташа, Ивана, Емилија, Биљана, Љиљана, Милена, Лидија, Ленка и многа друга увек имају вокатив на -а! Дакле, Марину и Лидију позваћете: „Хеј, Марина! Лидија, где си?!“

Тросложна и вишесложна имена са завршетком на -ица, као што су Славица, Драгица, Милица, Зорица, Владица, имају у вокативу -е (Славице, Драгице, Милице, Зорице, Владице), као уосталом и именице учитељица, другарица, татица, мамица, дизалица.

Имена Лола, Јана, Нера, Ива, Ида, Каја, Маја, Уна, Луна, Ева, Ава, Нена, Срна, Сена, Сара, Лена, Лара, Мара, Дара, Рада, Нада, Сава имају вокатив на -о, јер двосложна имена на -а с дугоузлазним акцентом добијају у вокативу наставак -о. Па ћемо их само звати, ако желите да то буде правилно: Лоло, Јано, Неро, Иво, Мајо, Уно, Луно, Ево, Аво, Нено, Срно, Сено, Саро, Лено, Ларо. Ова имена представљају и највећи проблем, јер сви би да девојчице и девојке које се тако зову дозивају у номинативу, јер им ваљда звучи савремено и инострано, али тако не може по граматичким правилима српског језика.

Оне жене, девојке и девојчице које су добиле двосложна имена с краткосилазним акцентом, а то су, рецимо, имена попут Ана, Ена, Ема, Ниа, Лела, Мина, Мима, Мила, Ања, Сања, Дуња, Гала, Леа, Теа, Реа, дозиваћемо баш тако, као што је у номинативу: Хеееј Ана, Ена, Ема, Ниа, Лела, Мина, Мима, Мила, Ања, Сања, Дуња, Гала, Леа, Теа и Реа.

Имена Ирис и Инес не мењају се по падежима, као ни друга имена страног порекла, као што су Брижит, Кармен, Нивес, Ингрид, Лив, Шерон, Мерилин, Терез и сл.

А Милку, Мирку, Станку и Живку позваћете: „Милка, Мирка, Станка, Живка, дођите одмах овамо!“, јер су то двосложна имена с дугосилазним акцентом, а таквим именима вокатив је на -а!

Е сад – шта с мушким именима у вокативу?!

Мушка имена која се завршавају на -а имају вокатив једнак номинативу, па ћемо оне који се зову Матија и Андрија позвати Матија и Андрија, Николу ћемо звати Никола, Коста је Коста, Борна је Борна, Саша је Саша и у вокативу, Драгиша је Драгиша, Илија – Илија, а Немања – Немања. Тако ће бити и са страним мушким именима на -а (рецимо Франсоа ће и у вокативу бити Франсоа).

Двосложна мушка имена на -а с дугоузлазним акцентом, као Лука, Пера, Божа, Паја, Жика, Мика, Лаза, Ива, Миша, Влада, Тома имају вокатив на -о и дугосилазни акценат: Луко, Перо, Божо, Пајо, Жико, Мико, Лазо, Иво, Мишо, Владо, Томо. Име Лука у вокативу гласи исто као у номинативу само уколико у номинативу има краткосилазни или дугосилазни акценат. Многи ми кажу како никада нису чули да неког Луку неко дозива Луко, али је ипак тако, мада они мисле другачије.

Она мушка имена која се у номинативу завршавају на -е имају и у вокативу -е: Мане, Раде, Жаре, Маре, Мате, Миле, Павле, Ђорђе, као и Тимотије, Теодосије, Мелентије, Владе.

Тросложна и вишесложна имена на -ица (Перица, Томица, Жикица, Микица, Јовица и сл.) имају у вокативу наставак -е, па кад их зовемо, зваћемо их: Перице, Томице, Жикице, Микице, Јовице.

Имена која се завршавају на сугласнике -н, -д, -р, као што су Мартин, Драган, Милан, Живан, Бојан, Давид, Давор, Петар, Митар, Александар, Оливер и др., имају у вокативу -е, па тада гласе: Мартине, Драгане, Милане, Живане, Бојане, Давиде, Даворе, Петре, Митре, Александре, Оливере. Наставак -е за вокатив имају и имена на -в, -л, -м (Мирославе, Чаславе, Радуле, Павеле, Џиме, Максиме).

Мушка имена која се завршавају на -о и у вокативу имају -о, па ће бити: Михајло, Вељко, Марко, Жарко, Бошко, Драшко, Рашко, Марио, Дарио, Мато, Милко, Срејо, Перо, Драго.

Имена попут Јурај, Доротеј, Андреј и Сергеј, Доситеј, Иринеј и Алексеј у вокативу гласе Јурају, Доротеју, Андреју и Сергеју, Доситеју, Иринеју, Алексеју, а не Јурај, Доротеј, Андреј и Сергеј, Доситеј, Иринеј и Алексеј, као што понеко мисли.

Код страних имена на -к, -г, -х, -ц, као што су Џек, Жак, Мајк, Ерик, Даг, Кинг, Волфганг, Хајнрих, Франц и др., вокатив може бити једнак номинативу, као и код муслиманских имена Салих, Рефик, Абдулах (али се јавља и облик с наставком -у у вокативу: Салиху, Рефику, Абдулаху).

Имена као Милош и Радош имају вокатив Милоше и Радоше, али није неправилно ни Милошу и Радошу.

Остају нам још домаћа имена на -г Предраг и Миодраг, Војнег, Живодраг, Љубодраг и слична. Њих ћемо позвати Предраже и Миодраже, Војнеже, Живодраже и Љубодраже, јер њихова имена потпадају под правила палатализације.

Многи ме питају и како се мењају француска мушка имена и презимена. „Ето“, рече ми једна познаница, „имам у тексту неког који се зове Франсоа Фијон, па онда једног који се презива Мара. И сад, појма немам да ли је исправна реченица: ’Устала је и пошла с Франсоаом Фијоном’ и ова: ’Купила је сат Марау’. Па сам се сетила и сликара Дега … Дегаа? Како?“

„Ево, овако!“, рекох јој. „Француска мушка имена на -а мењају се као именице мушког рода, па би било исправно: Мара, Мараа, Марау и Дега, Дегаа, Дегау. Додуше, за поједина француска мушка имена на -а одавно се усталила и постала уобичајена промена коју имају именице женског рода, па ћемо рећи Дима, од Диме, Дими; Зола, од Золе, Золи.“

„А Франсоа? Шта ћемо с њим?“

„Еее, нека страна мушка имена и презимена су непроменљива. Тај Франсоа спада баш ту, па ћемо му мењати само презиме. Исправно је: од Франсоа Фијона, Франсоа Фијону, а реченица ће гласити: ’Устала је и пошла с Франсоа Фијоном’. Такође ћемо гледати слике Ежена Делакроа, јер промену има само име.“

„Јаооо, Виолета, хајде поновите, молим вас! Ништа нисам записала!“

Аутор: Виолета Бабић, лектор и уредник у ИК Креативни центар