Živimo u svetu u kom jedna ispeglana košlja, skupo odelo, dobre naočare i autentičan parfem mogu da otvore mnoga vrata. Ako umete lažno da se smeškate iako vam je šestica gore mezijalno kvarna, ubacite poneku reč na engleskom jeziku dok vodite razgovor iako ne znate da se u vašem maternjem rečca ne piše odvojeno od glagola, ako pomenete onako nonšalantno u stilu uzgred-budi-rečeno neku stranu egzotičnu destinaciju na koju ste putovali iako nemate pojma gde je recimo Đavolja varoš, otvoriće vam se čak i ona direktorska, sa srbenkastom pločicom na njima.
Lepa reč više ne otvara gvozdena vrata. Sada je lepa reč zamenjena sa nekom novom, često stranom al da zvuči
„intelektualno“ a gvozdena vrata su zamenjena onim metalik matiranim nekih skupih kola, ili onim obezbeđivanim nekih fensi klubova. Te nove reči, bitne zvučnosti a nebitne sadržine, otvaraju šmirantima nove poslovne mogućnosti, seku tikvama staro korenje, a ponekad i lakima dižu noge a spuštaju moral. Ako ne znate na koje konkretno reči mislim, evo nekoliko kojih morate zapamtiti. Urbane „lepe“ reči su brate, matori, blejim gajbi, metar dana, swag, yolo, a korporativne „lepe“ su kežual frajdej, foloveri, editovanje, mud, šuting, baj d vej.
Na snazi je SELFI generacija. Prošlo je vreme kada su u kategoriju lažljivaca spadali prodavci magle. Došlo je novo vreme kada je najbitnije prodati sebe. Slikati se što lepše, biti na pravim mestima i družiti se sa pravim ljudima tj. na IN mestima i družiti se sa uticajnima. Uticajni su isti smrtnici kao i svi mi ostali samo sa neosnovano velikim egom a malom samokritičnošću.
Žive se Instagram životi. Na slikama niko nikad ne ispada dovoljno dobro, jer se svi trude da ispadnu a ne da budu. Tamo svi imaju para, svi su nasmejani i dobro se provode, tamo se samo putuje, jede, pije, brčkaju se prstići, nakrivljuju se glave i puće se usta. Sve to ne bi bilo toliko strašno da u svemu tome ima bar imalo istine. Umesto da stvarno živimo lepe trenutke koje bismo kasnije podelili na društvenim mrežama, počeli smo da forsiramo trenutke koje ni ne živimo da bismo ih delili na drštvenim mrežama.
Onda se dešava situacija da se svi toliko druže a da niko nikog zapravo ne poznaje, da se svi toliko muvaju a da se niko ni pored koga ne budi, da se svi toliko trude da budu posebni a da upravo zbog toga svi liče jedni na druge. Dešava se da svi sve umeju a niko ništa ne radi, da bi svi sve mogli kad bi im se pružila prilika, a oni ništa ne pružaju da bi prilika bila moguća. Svi pričaju u glas i niko nikog ne čuje, svi imaju komentar na sve a nikog ničiji zaista ne zanima. Svi govore mnogo a malo ko ume da sluša iako imamo dva uva a jedna usta da bismo slušali duplo više nego što govorimo.
Pročitao sam pre neki dan savet jednog istaknutog govornika koji kaže „F..e it until you make it“ tj. foliraj dok ne uspeš. U tom savetu je sva nesreća današnjeg vremena. Ne samo da nam životi prolaze u želji da uspemo da steknemo što više, nego nas eto sada savetuju da se još i foliramo. A istina je tako jednostavna… Ako ne umeš da budeš srećan sa onim što imaš, nećeš biti ni kad budeš imao ono što ti fali.
Izvor: blog17dan.wordpress.com