„Чим сам, пре 20 година, кренуо у ову вожњу, знао сам у шта се упуштам. Знао сам да у образовању нема пара и да је такво стање какво јесте. Али то је за мене био изазов. Да вратим неку наду, запалим поново ту ватру јер ми смо лучоноше, просветитељи и то је оно што ме води сваког дана.“ – каже за емисију ТВ Лица Борко Петровић, наставник који је проглашен најбољим на свету, а који своју просветитељску мисију обавља у Параћину, у једној основној школи и једној гимназији.
Лето за нама Борко је провео сређујући учионицу у једној од школа у којој ради. И то није први пут. Када се ухвати таквог посла, он је свестан да ће готово сигурно бити трошкова које ће морати да покрије сам. За то му, каже, добро дођу приватни часови које држи, па од тог новца финансира и овакве пројекте.
„Не могу да допустим да победи тај неки цинизам, малодушност јер желим да се види да је могуће урадити неке ствари. То не може да се предаје на часу, већ мора да се покаже деци. Морају да виде на делу. А кад виде да њихов наставник нешто даје од себе, тако их учимо емпатији.“ – истиче овај наставник енглеског језика о чијем се начину рада већ много писало и говорило.
Када је први пут решио да узме ствар у своје руке, коцкице су се посложиле. Док је прао ауто, наишао је његов суграђанин ког зна из детињства. Борко га је упитао да ли би могао да му помогне око сређивања једне учионице која је у јако лошем стању, тако што би му дао фарбу. „Среди учионицу како мислиш да треба, имаш сав материјал од мене“, био је одговор.
„Када сам то саопштио директорки, рекла је да школа нема новца да плати мајсторе, а да тај посао не спада у обавезе домара. Тад сам решио да те године не идем на летовање, него да останем и средим учионицу. Комшија је дошао и показао ми како се глетује, а ја сам три недеље радио сам, углавном увече јер су дању биле велике врућине. Деца су долазила у двориште и гледала како износим шут. Питали би ме шта то радим, а ја сам само говорио да им спремам изненађење за 1. септембар.“ – присећа се Борко и додаје да су му, на почетку, многи говорили да то не треба да ради, да није његов посао, да за то није плаћен и да се није школовао да би радио такве послове.
„Било је и колега који нису желели ни да уђу у ту учионицу кад сам је завршио. Има различитих људи. Многе колеге су ме уверавале да пустим, да се не трудим толико, али ја хоћу да покажем да је могуће и да нада постоји.“ – казао је Борко.
Када је стигла престижна награда коју је освојио, Борко каже да је задобио веће поштовање колега, али да му јасно дају до знања да се они не би никад одрекли својих устаљених навика и хобија да би радили ствари за школу, као што то ради он.
„Свака ти част, али ја то не бих могао, тако ми говоре. Не желе да одвајају од свог времена и то је поштено и у реду. Не значи да су они због тога лоше колеге, а мени то може да се свиђа или не свиђа. Ту је и оно што се увек наводи као аргумент, а то је да нису довољно плаћени. Ја тај аргумент не могу да побијем, јер су у праву.“ – наводи Борко Петровић.
Смернице Министарства и дух заједништва
Ове године наставник Борко добио је и ново одељење у гимназији и ђаке којима ће наредне четири године бити разредни старешина. А након што су стигле смернице Министарства да прву недељу треба посветити активностима које јачају заједништво и емпатију, он је то урадио на један другачији начин.
„Да бих боље упознао своје нове ученике, да бих видео ко су, шта су, ја сам решио да те недеље с њима проведем што више времена. Поред радионица које смо организовали у школи, обишли смо и све основне школе из којих су моји ученици дошли у гимназију. У Параћину имамо четири осмолетке, а сви заједно смо посетили сваку од њих, како бисмо видели одакле ко долази, поздравили наставнике и учитеље који су их извели и да би чули њихове приче. Да их прихватимо и укажемо им поштовање. Желео сам тиме да покажем да је ок и ако навијаш за Звезду и ако си за Партизан. И ако долазиш из ове или из оне школе. Да једни друге прихватимо јер смо ми сад једна велика породица која креће испочетка, а корени су важни.“ – прича наставник Борко.
А да би одељење које води постало породица, Борко је прве недеље све окупио у свом дворишту, где су заједно пекли роштиљ, дружили се, упознавали.
„Мислим да је то био најбољи начин да се упознамо и кренемо. Али нисам то ја измислио, то је у многим школама у свету тако. Прве две недеље користе се за упознавање и привикавање. Ја сам своје колеге и замолио да нам то постане традиција, биле смернице или не.“ – каже Петровић.
Борко као ђак
Борков пут кроз школовање на самом почетку био је пун препрека. Осим тога што је био болешљиво дете, без задршке овај наставник прича и о томе да је трпео вршњачко насиље.
„Али имао сам мајку која се борила за мене и јурила од ученика до ученика да би ми донела свеске да надокнадим све што сам пропустио због болести. Имао сам и сјајну учитељицу и то ми је много помогло.“ – присећа се Борко.
Али, кад је дошао у пети разред, ствари више нису биле тако једноставне.
„Школа је тад, пре 30 година, била скројена по мени једног ђака. И ту није могло да буде много одскакања. Или си тај или си шкарт јер имаш неки проблем. А ја сам имао проблем. Ја сам тражио мало више пажње, мало више времена, хтео сам да наставници сагледају мене као личност. А то нисам добијао. А онда се на то све надовезало и вршњачко насиље. Био сам тад, као и сад, крупан, али доброћудан. Деца су то знала и као да су на мени вежбала. А онда се десила и та расечена усна због које сам завршио на хирургији, па ситуација у којој су ме четворица напала, а био сам пети разред тада. То су биле деведесете и сећам се и сад да ми је сваки одлазак у школу био мучан, због чега сам добио и температуре. Кад су ме пребацили у другу школу, све је постало другачије. И наставници су ме сагледали као личност, видели су ме. Ту сам се отворио, почео да певам, глумим и све је било много лакше.“ – испричао је наставник Борко.
А како се сад, кад је наставник, бори против вршњачког насиља
Како каже, постоји тај неки став да ти ако си тинејџер, по дефиницији би требало да будеш срећан, јер си млад. Али то није тако и ми морамо да приметимо кад се нешто дешава.
„Зато су ти часови одељењског старешине толико важни. Али не само часови, него и одмори. Ја сам за време одмора често напољу и посматрам их. Пратим промене, поредим са оним како су се понашали пре месец или пре годину дана. Па кад видим да је неко другачији, можда депресивнији, приђем, попричам, али не притискам. Сачекам да ми се отвори. Неко ће то брзо хтети, неко и дође сам да поприча, али је највише оних који ћуте и боре се сами. Зато је најважније допрети до њих и задобити поверење. Морају имати поверења да ћете чувати њихову тајну, осим онда када морате да укључите и друге службе.“ – прича најбољи наставник на свету.
Како каже, било је ту разних прича. И насиља у породици и немаштине и других ствари. Али, како каже Борко, морају деца да схвате да је одељење породица и да није наставник ту само тих 45 минута и онда оде кући.
„Некад, дешава се, кад погледаш дете тачно видиш да би нешто желело да ти каже, а ти гледаш на сат, журиш кући, али осетиш да треба да станеш, да се вратиш и провериш. А то се осети. Па онда седнеш и останеш колико још том детету треба. Не можемо ми увек да помогнемо у свему, али некад, ако ништа друго, можемо да понудимо загрљај. Можда није педагошки, али макар ће дете схватити да је прихваћено у том тренутку, а о решењу ћемо мислити касније.“ – прича Борко.
О својим ђацима каже да за њега нису само неки реди број у дневнику, већ људи.
„Ја њих видим. Они за мене нису само статистика, број у дневнику. Они су за мене људи којима се ја дајем сваког дана. И они то знају.“ – говори Борко, који није само најбољи наставник на свету, већ и отац троје деце и неко на кога је данас поносан не само Параћин, већ цела Србија.