По овоме се види ко (ни)је био вољен у детињству
Када у детињству дете није осетило љубав родитеља и нису испуњене његове емоционалне потребе, његова личност је развијена на специфичан начин. Ево који знаци показују да неко није био вољен у детињству.
Иако је истина да је свачије детињство другачије – јер су и сви родитељи и деца различити – постоје неки обрасци понашања који су заједнички људима који нису осетили родитељску љубав у детињству.
Пег Стрип, жена која каже да је и сама „невољена ћерка“, истраживала је однос између мајки и ћерки, па и написала неколико књига о томе, издвојила је најчешће ефекте које недостатак родитељске љубави оставља на децу.
1. Несигурност у везивању за друге
Стабилни родитељи одгајају децу која осећају да их они подржавају и разумеју. Деца која су одрасла окружена љубављу научила су да су везе са другима стабилне и пуне међусобне бриге, знају да је свет место које треба истражити, али да око себе имају људе који брину о њима. Таква деца имају сигурну базу.
Са друге стране, дете које су одгајили непоуздани родитељи, они који нису увек били ту за дете, сматра да су односи са другима несигурни и да ништа није гарантовао. Такво дете је одрасло окружено анксиозношћу и гладно је љубави, сигурности.
Дете суздржаних родитеља научило је да буде ратоборно, да се ослања на себе и избегава да се веже за било кога. Иако због начина на које је одгајано избегава приврженост, један део те, сада одрасле особе, жели блискост са неким, али се истовремено тога ужасно плаши.
Овакви обрасци одгајања утичу на понашање деце и у одраслом добу, као и на њихова пријатељства и љубавне везе.
2. Неразвијена емоционална интелигенција
Дете учи о својим осећањима кроз интеракцију са родитељима. Гестови мајке и оца, њихове речи и понашање уче дете како да се смири када је уплашено или му нешто не прија. То има и кључну улогу у начину на који ће као одрасле особе изражавати емоције, како ће их називати, на који начин ће се суочавати са страховима и негативним емоцијама.
Дете које није било вољено и пажено одрашће у особу која не уме да регулише емоције – или ће бити претерано емотивно или ће око себе изградити зид. Оба ова обрасца утичу на везе са другим људима, утичу на то како ће дете када одрасте називати емоције и како ће их користити, а све су то кључни аспекти емоционалне интелигенције.
3. Поремећен осећај себе
Мајчино лице је прво „огледало“ у којем дете види себе. Уколико на мамином лицу види одсјај прихватања, отворене комуникације којом јој шаље поруку да је оно добро баш такво какво је, и оно само ће прихватити себе.
Уколико родитељи, пре свега мајка, не показују љубав према детету на овај начин, већ у оно у њиховом „огледалу“ види само мане и неадекватности, ако га родитељи игноришу, оно развија осећај да није довољно добро. Исто важи за дете које родитељи константно критикују.
4. Недостатак поверења
Да би одрасла особа могла да верује другима, у детињству је морала бити научена да је свет безбедно место, да људи имају добре намере, иако понекад није све лепо и добро.
Уколико дете одраста поред нестабилних родитеља, која му не пружају довољно љубави, ако га често критикују, оно учи да су међуљудски односи нестабилни и опасни. Због тога сматрају да не треба да верују другима нити да се на њих ослањају.
Људи који нису били вољени у детињству, који нису имали пажњу родитеља, имају проблема са поверењем касније у везама, а посебно са пријатељствима.
5. Проблеми са границама
Родитељи који воле своје дете и брину о њему уче га да постоји здрава дистанца чак и у блиским пријатељствима и односима. На пример, мајка неће терати дете на интеракцију када оно није спремно за то. Њено понашање рефлектује разумевање да постоји одређени „лични простор“ и да свака особа има право да се понекад повуче у себе.
Дете које није имало пажњу и љубав родитеља неће имати никакве блиске везе са другима и желеће комуникацију на такорећи вештачком нивоу, како његова независност не би била угрожена. Такво понашање се често развија као одговор на родитељско непоштовање одређених граница и на њихову непоузданост.
Деца наметљивих родитеља не разумеју шта је здрава дистанца и жељу пријатеља или партнера да буде мало сам схватају као одбијање. Они верују да је интеракција синоним за љубав, што је потпуно погрешно.
6. Токсични пријатељи и партнери
Сви подсвесно тражимо оно што нам је познато. Особе које су имале брижне родитеље, тражиће и такве пријатеље и партнере.
Велике су шансе да деца у пријатељима и партнерима траже неке особине својих родитеља јер им то улива неку сигурност. Они који су одрасли у нездравом окружењу подсвесно ће бирати токсичне пријатеље и партнер јер ће им то деловати као безбедан избор, иако није.
Све док одрасла особа не препозна начина на које су га родитељи повредили у детињству, наставиће да ствара (лошу) емоционалну атмосферу у којој је одрастало.
7. Страх од неуспеха
Нико не воли неуспехе, али су они саставни део живота. Ипак, деца која су била вољена и осећала су се безбедно поред својих родитеља неће због неуспеха сматрати да нису вредна. Наравно, неуспех ће их заболети, али ће га схватити на прави начин – као искуство из којег нешто ново може да се научи.
Дете које није одрастало у здравој средини пуној љубави неуспех ће доживети као доказ да не вреде, што ће потпуно срозати њихово самопоуздање.
8. Осећај изолованости
Свако дете које не осећа љубав и бригу родитеља верује да сва друга деца на свету имају добре родитеље који их воле, мазе и пазе. Као резултат тога, ово невољено дете ће се осећати изоловано и уплашено, па ће чак и наставити да се изолује јер га је срамота због тога. Никоме неће говорити о томе.
Више од свега, одрасли људи који нису били вољени у детињству, желе да имају осећај припадности негде.
9. Екстремна осетљивост
Страх од одбијања често командује светом деце која нису била вољена јер је свако одбијање и неуспех за ову децу потврда да су родитељи „били у праву“ – да једу безвредна.
Њихова осетљивост је још већа када их родитељи или неко други оптужује да су превише осетљиви – што је најчешћа фраза која се изговара код вербалног злостављања.
10. Конфликтност
Константна потреба за родитељском љубављу и подршком, док дете истовремено полако схвата на који начин су га родитељи повредили – тиме што га нису довољно волели и бринули о њему – може да буде узрок проблематичног понашања. Ти осећаји потхрањују несигурност, збуњеност, унутрашње немире.
Имајте на уму да је први корак ка „опоравку“ признање. Дакле, да би неко утицао на своје понашање, мора прво да прихвати чињеницу да је понашање родитеља у детињству барем делом криво за то, и да утврди у чему је тачно (био) проблем.
Извор: Мондо