Kada jednom identifikuju učenika koji postiže lošije rezultate, nastavnici vrlo često očekuju i dalje da takvi rezultati nastave da se nižu i ta očekivanja prenose na različite situacije. Pogotovo je raširena praksa da, ako se neuspeh zaista ponovi nekoliko puta, mnogi nastavnici prestaju da daju šansu učeniku da popravi utisak, pritom ni ne ulazeći u uzroke koji su doveli do tog problema.
Najčešći propusti nastavnika
– prilikom ispitivanja i ocenjivanja
Kraće čekaju odgovor „lošeg“ učenika na postavljeno pitanje, a kada neko vreme taj učenik ćuti, prozovu učenika koji zna odgovor (umesto da podstaknu i ohrabre odgovor, da postave pomoćno potpitanje ili preformulišu prvo pitanje). Takođe, ređe prozivaju učenike koje smatraju neuspešnim, daju im manje prilika za javno odgovaranje nego što to čine sa „boljim“ učenicima (praksa još i izraženija u srednjim školama) i od njih zahtevaju manje. To učenici vrlo dobro znaju, što ih često demotiviše jer im se na taj način poručuje da se od njih ništa ne očekuje.
– prilikom davanja povratne informacije
Neki nastavnici, u nedostatku boljeg načina da se nose sa učeničkim neuspesima, pohvaljuju delimično tačne, pa čak i netačne odgovore, čime se šalje pogrešna poruka ostaloj deci u odeljenju. Kod lošijih učenika su skloni tome da nedovoljno pohvaljuju dobre ili kreativne odgovore, kao što to čine kada su u pitanju učenici od kojih su takvi odgovori očekivani (i na taj način ne prepoznaju napore „neuspešnih“ ili trenutke kada su oni motivisani da učestvuju).
– kada komuniciraju sa odeljenjem/učenikom
Nekad su to potpuno banalni propusti kojih nastavnici nisu ni svesni: manje pažnje posvećuju „neuspešnim“ učenicima, ređe razgovaraju sa njima, postavljaju ih da sede udaljenije od katedre… Sa učenicima koje su procenili kao „loše“ češće komuniciraju u četiri oka i više privatno nego javno, zanemarujući da time šalju poruku učeniku da je neadekvatan. Sa njima takođe pričaju manje prijateljski: manje im se osmehuju, kratko odgovaraju na njihova pitanja i retko uspostavljaju kontakt očima sa njima.
Šta svaki nastavnik može da uradi?
- da razvija veštine putem smislenih i sveobuhvatnih zadataka: ako se učeniku stalno skreće pažnja na ono što ne zna ili ne ume da radi dovoljno uspešno, neće biti motivisan da se pozabavi ostalim aspektima zadatka.
- da posmatra svakog učenika kao osobu za sebe: možda su neki loši učenici na sličan način neuspešni, ali to su različite osobe. Neki od njih su postiđeni i povučeni zbog toga, neki su potpuno pasivni jer žele da izbegnu dodatne kritike, dok neki od njih ispoljavaju ljutnju i neprijateljsko raspoloženje. Svako od njih ima svoj način suočavanja sa neuspehom, drugačiju porodičnu situaciju i status u vršnjačkoj grupi.
- da poveže uspeh sa ulaganjem truda: ovo je jako važno. Koliko god da su razočarani neradom ili ponašanjem nekih učenika, nastavnici su u poziciji da pomognu deci da shvate vezu između ulaganja truda i postignuća. To mogu da urade tako što će tražiti od tih učenika da procene koliko im je vremena potrebno za obavljanje nekog zadatka, tako što ih pitaju da sami procene rezultat pre nego što vide rezultate testa ili tako što povremeno zadaju zadatke koji mere ulaganje napora, a ne samo sposobnosti.
- da se usmere na pružanje pomoći a ne na sažaljenje: ako nastavnik nema očekivanja od lošijih učenika, ni na koji način im time ne pomaže. Svakom detetu treba postavljati onoliko zahtevne zadatke koji realno mogu da se izvrše ako se uloži trud. Nekad je dovoljno pitati učenike kakva pomoć im je potrebna kako bi uložili više truda nego pre.
da daju mogućnost tom učeniku da javno pokaže svoj uspeh: ako se pruži šansa svakom učeniku da postigne uspeh pred odeljenjem, mnogo je verovatnije da će javna pohvala uvećati motivaciju. Sa druge strane, javni neuspeh vodi dodatnom stidu i osećanju bespomoćnosti, što može da pojača problem koji učenik ima.
Svaki nastavnik može da primeni barem dve ove mere i to će najčešće biti dovoljno.
Najvažnije je da prestane da prenosi negativna očekivanja u sve buduće situacije, nego naprotiv, da od ovih učenika za promenu proba da očekuje uspeh i time ih podstakne da se trude i veruju bar malo više u sebe.
Autor: Tamara Kostić, psiholog obrazovanja