Sram je zasigurno najtoksičnija emocija koju možemo osetiti. Sećam se da me je izrazito bilo sram kad bi mi tata na ulici nešto prigovarao. I to zbog stvari zbog kojih detetu nikada ne bi trebalo prigovarati.
Primera radi, kad bi me vodio kod doktora pa bi mi na putu od ambulante do auta održao bukvicu o tome kako sad ne bih bila bolesna da sam njega poslušala i nosila onu deblju jaknu ili obula čizme umesto patika.
Kad bih takve stvari slušala kod kuće, samo bih ignorisala, a napolju je to sve bilo intenzivnije i teže podnošljivo jer je tada on i drugima otkrivao to čega se stidim. Molila sam boga da ne sretnemo nikoga putem da ne bi i drugi videli to što uspešno skrivam. To da su svi drugi ok osim mene. Sva deca očigledno slušaju roditelje, a ja ne znam koji je moj problem i zašto ne mogu zadovoljiti tatine kriterijume. Zašto jednostavno ne mogu biti dovoljno dobra za njega. A želim to.
Nisam želela da iko čuje kako me posramljuje na ulici jer sam mislila da se drugi sa mnom druže i da me prihvataju samo zato što ja uspešno sakrivam to što jesam.
Kako tužno uverenje.
I kakvo uzaludno trošenje energije.
Eto to se događa kad detetu usadimo osećaj srama. Dete ne troši energiju na cvetanje nego na skrivanje onoga što je sada provirilo van.
To posramljivanje u javnosti mi je baš bilo bolno. To je i izdaja i sram istovremeno. Ajde što ti misliš da ne valjam, ali sad ćeš i svima drugima obznaniti da sam jedina ja s greškom. To osećam kao izdaju.
Zato, ne posramljujte svoju decu, tako ih sprečavate da procvetaju.
Autor: Moj svijet odgoja