Један цитат, преузет из новина, казаће нам све о ставу државе према школству. Он јесте кратак, али је сасвим индикативан. Поражавајући и понижавајући.
„Председник Владе Србије је поручио да се нико неће унервозити због штрајкова и да је држава издржала и много теже периоде.“
Сад ја питам: ако се неко дави и за собом вуче сву своју децу, ако дозива у помоћ, како обала може остати мирна? Шта нам поручује тим одсуством нервозе? Каже ли то нама да смо небитни? Поручује ли нам да нисмо ни достојни да живимо кад не знамо да пливамо? Ми и сва наша деца?
Наша школа је већ годинама болесна, стање јој се погоршава, а сада је у терминалној фази. То знају сви који у њој раде, знају и деца која уче, знају и њихови родитељи, зна свако ко се школом бави или бар размишља о њој. Пиштољ који је опалио прошлог маја последица је ове дуготрајне болести. Све што се десило после тог пуцња само је потврдило дијагнозу. Све што се дешава данас, агонија је, глуви тунел без светла на крају. Тумарамо, пипамо, дозивамо, тражимо излаз, лек и сигуран пут, али сви гласови нестају пред друштвеним бурама у које нас баца свакодневица.
Јер… наши надлежни одбијају да чују све захтеве просвете. Неће да знају какво је право стање у школама, прелазе преко сваког захтева и упозорења, сваког апела школске стручне јавности. Везују се само за питање плата, па, на тај начин, хушкају учитеље и родитеље једне на друге, стварају два табора. Ко размишља плитко, упеца се. Ко овој деци не мисли добро, прихватиће владајућу матрицу по којој су просветари преплаћени, а родитељи безобразни. Ко се ваља у плићаку, ископаће блато.
Каже се у датом цитату да је држава издржала и многе теже периоде, па ће, ваљда, превазићи и овај. Значи, превазићи ће и овај мали проблем. Значи, безначајан за ту државу. Државу која своју децу држи на стенд бају. Државу која после проливене крви одштампа Смернице. Државу која школи у распаду подели националну читанку и нове административне обавезе јер мора да спроведе прескупо плаћени пројекат. Државу која остаје глува на предлоге и решења академске јавности. Која изнад сваког просветара држи шибу и тера га да спроведе у дело оно што је немогуће. Државу која није нервозна када су јој учитељи на улици.
Државо, жалосно је што ниси нервозна. Тужно је што ниси очајна. Ово је најтежи период за тебе, а ниси ни свесна тога. Нису наша деца само декор на пригодним приредбама и у експозеима. Она су гладна. Немају довољно ничега. Ни јела, ни здравља, ни путовања, ни игре, ни спокоја. Не могу да уче по програмима у које смо их упрегли. Оптужују их да су немарни и глупи, да су лењи, а они се од тога не могу одбранити јер су немушти и немоћни да кажу шта не ваља. Ако се и деси да то неко од њих артикулише, постане само виралан, али не и узет у разматрање.
Треба, државо, да будеш нервозна јер немаш наставника. Биће их још мање. За коју годину децу неће имати ко да учи. И ово што сад ради, не сме на боловање. Замене нема.
Државо, срамота је што ниси нервозна. Због кашњења. Због заостајања. Због лењости да започнеш смислену реформу школе. Због лажи да је све потаман, само наставници неће и не умеју да раде свој посао. Због свесне обмане да су за све криви родитељи који децу нису знали да васпитају.
Мораш се, државо уозбиљити и схватити да ово јесте најтежи тренутак у твом постојању. Мораш научити да прочиташ и уважиш, да узмеш у разматрање сва мишљења, дописе, петиције. Нису оне против државе. Не пише их нико само зато што нема ништа паметније да ради. Ако ти, државо, ниси нервозна, школа и сви који јој добро мисле, јесу. А у школи су наша деца. Уче их наставници који не могу да уђу на час и ћуте, већ раде у немогућим условима. Када крену кући, кад се измакну од катедре, суоче се са бесмислом. Радили су, уморили су се, али нису ништа урадили. Јер је постало немогуће. Ти, државо, то треба прво да чујеш. А онда треба да схватиш како исти тај наставник после школе отвара празан новчаник, па се суочава са још једном дозом бесмисла. Радио је, уморио се, а није ништа зарадио. Већ мора на сет приватних часова за који си се, ти државо, сад сетила како представља црно тржиште без контроле. И опет хушкаш родитеље на наставнике. Зато и немаш наставника. Неће нико да за мале паре буде толико одговоран и толико гажен, толико компромитован, невидљив и поражен. Укинула си достојанство својим учитељима, наставницима и васпитачима.
Државо, ако ниси нервозна, то значи да ти је свеједно. Само то реци наглас.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца