Оно на шта годинама упозоравају добронамерни људи бљеснуло је на најстрашнији могући начин. И даље, сви колективно, тражимо узроке и разлоге због којих је цела Србија и регион 3. маја завијена у црно. Разлоге знамо, али ти разлози никако не могу бити оправдање за оно што се десило.
Дуги низ година и деценија колективно ћутимо пред општим неправдама и аномалијама у друштву. Сада упиремо прстом једни у друге и на све оно што нас је довде довело. Мислим да би нам било паметније да тај исти прст ставимо на чело и запитамо се како и шта даље.
Као просветни радник, не желим да саветујем родитеље како треба да васпитавају своју децу, нити ћу прозивати медије и ресорно Министарство јер је то, у старту, узалудан посао. Рећи ћу вам шта ћу ја, као појединац, да урадим све док не одем у пензију. Мој досадашњи, скоро тридесетогодишњи радни век, био је пропраћен најлепшим али и најружнијим стварима које могу задесити једног просветног радника: од емотивних, лепих сусрета са својим бившим ђацима и њиховим родитељима до петиције родитеља ђака једног одељења за моју смену јер сам увредила њихову децу реченицом: “Горе је бити лош човек, него лош ђак.” Моја “увреда” била је одговор на показани недостатак емпатије једне одличне ученице (са свим петицама) према свом другу из одељења.
Откад радим у школи, важим за благог наставника – оног који децу не оптерећује тешким домаћим задацима и који мисли да његов предмет није најважнији на свету, иако предајем један светски језик. Морам да признам да сам се годинама преиспитивала, питајући се да ли можда деци чиним медвеђу услугу својом благошћу и недовољном захтевношћу.
Трудила сам се да деци пренесем знање колико су они били спремни да прихвате. Главни циљ ми је био да код њих развијем љубав према свим језицима и да их научим основним стварима како би касније сами надограђивали стечено знање. Надам се да сам код неких и успела.
Као неко ко не даје домаће задатке за викенд, а камо ли распуст, ипак сам ове школске године то урадила. Наиме, ученици првог и другог разреда питали су ме шта имају за домаћи током зимског распуста. Задала сам им да свако ко не уме да веже пертле, то научи. На моју радост, око петоро деце сваког одељења похвалило се да су урадили задатак. Неки од њих су ми и показали тако што су одвезивали пертле са својих патика, а онда их поново везивали преда мном.
Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева.
Немам времена и не желим да чекам да се смање преобимни наставни програми. Немам времена да чекам да се укину непримерени садржаји у свим медијима и друштвеним мрежама. Немам времена да чекам да држава усвоји неопходне законе. Немам времена да чекам да се сваки родитељ промени и схвати колико је школа важна… Немам времена!
Увек ћу прекинути час обраде или утврђивања уколико приметим да се нешто необично дешава у одељењу. Искрено, не интересује ме да ли ћу одрадити све наставне садржаје и испунити све образовне циљеве до краја десетак школских година које су ми преостале до пензије. Ако због тога останем без посла, неће ми бити жао јер сам урадила оно што сам мислила да је било исправно.
Као што је неко некад рекао – То што је неко образован, не мора да значи да има образа. С друге стране, недовољно образован човек и те како може бити пун разумевања, лишен сваке мржње и предрасуда.
Васпитна улога школе стављена је у запећак. Основни циљ и задатак нашег школства деценијама уназад је образовање, а исход смо, нажалост, видели.
Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика из Бора