Ono na šta godinama upozoravaju dobronamerni ljudi bljesnulo je na najstrašniji mogući način. I dalje, svi kolektivno, tražimo uzroke i razloge zbog kojih je cela Srbija i region 3. maja zavijena u crno. Razloge znamo, ali ti razlozi nikako ne mogu biti opravdanje za ono što se desilo.
Dugi niz godina i decenija kolektivno ćutimo pred opštim nepravdama i anomalijama u društvu. Sada upiremo prstom jedni u druge i na sve ono što nas je dovde dovelo. Mislim da bi nam bilo pametnije da taj isti prst stavimo na čelo i zapitamo se kako i šta dalje.
Kao prosvetni radnik, ne želim da savetujem roditelje kako treba da vaspitavaju svoju decu, niti ću prozivati medije i resorno Ministarstvo jer je to, u startu, uzaludan posao. Reći ću vam šta ću ja, kao pojedinac, da uradim sve dok ne odem u penziju. Moj dosadašnji, skoro tridesetogodišnji radni vek, bio je propraćen najlepšim ali i najružnijim stvarima koje mogu zadesiti jednog prosvetnog radnika: od emotivnih, lepih susreta sa svojim bivšim đacima i njihovim roditeljima do peticije roditelja đaka jednog odeljenja za moju smenu jer sam uvredila njihovu decu rečenicom: “Gore je biti loš čovek, nego loš đak.” Moja “uvreda” bila je odgovor na pokazani nedostatak empatije jedne odlične učenice (sa svim peticama) prema svom drugu iz odeljenja.
Otkad radim u školi, važim za blagog nastavnika – onog koji decu ne opterećuje teškim domaćim zadacima i koji misli da njegov predmet nije najvažniji na svetu, iako predajem jedan svetski jezik. Moram da priznam da sam se godinama preispitivala, pitajući se da li možda deci činim medveđu uslugu svojom blagošću i nedovoljnom zahtevnošću.
Trudila sam se da deci prenesem znanje koliko su oni bili spremni da prihvate. Glavni cilj mi je bio da kod njih razvijem ljubav prema svim jezicima i da ih naučim osnovnim stvarima kako bi kasnije sami nadograđivali stečeno znanje. Nadam se da sam kod nekih i uspela.
Kao neko ko ne daje domaće zadatke za vikend, a kamo li raspust, ipak sam ove školske godine to uradila. Naime, učenici prvog i drugog razreda pitali su me šta imaju za domaći tokom zimskog raspusta. Zadala sam im da svako ko ne ume da veže pertle, to nauči. Na moju radost, oko petoro dece svakog odeljenja pohvalilo se da su uradili zadatak. Neki od njih su mi i pokazali tako što su odvezivali pertle sa svojih patika, a onda ih ponovo vezivali preda mnom.
Više nemam dilemu i mislim da na osnovu svog dosadašnjeg iskustva imam pravo da vaspitanje i insistiranje na praktičnim veštinama, danas više nego ikad, stavim iznad obrazovnih ciljeva.
Nemam vremena i ne želim da čekam da se smanje preobimni nastavni programi. Nemam vremena da čekam da se ukinu neprimereni sadržaji u svim medijima i društvenim mrežama. Nemam vremena da čekam da država usvoji neophodne zakone. Nemam vremena da čekam da se svaki roditelj promeni i shvati koliko je škola važna… Nemam vremena!
Uvek ću prekinuti čas obrade ili utvrđivanja ukoliko primetim da se nešto neobično dešava u odeljenju. Iskreno, ne interesuje me da li ću odraditi sve nastavne sadržaje i ispuniti sve obrazovne ciljeve do kraja desetak školskih godina koje su mi preostale do penzije. Ako zbog toga ostanem bez posla, neće mi biti žao jer sam uradila ono što sam mislila da je bilo ispravno.
Kao što je neko nekad rekao – To što je neko obrazovan, ne mora da znači da ima obraza. S druge strane, nedovoljno obrazovan čovek i te kako može biti pun razumevanja, lišen svake mržnje i predrasuda.
Vaspitna uloga škole stavljena je u zapećak. Osnovni cilj i zadatak našeg školstva decenijama unazad je obrazovanje, a ishod smo, nažalost, videli.
Autor: Marina Raičević, prof. engleskog jezika iz Bora