Док су се низале похвале и критике на рачун наставника током онлајн наставе, до нас су стизали и бројни примери оних који су својим радом и залагањем, не само у току пандемије, него и много пре тога, заслужили да се о њима пише и говори.
Једна од њих је Јелена Павловић, професорка српског језика и књижевности у ОШ ,,Иво Лола Рибар” из Новог Сада, о којој родитељи њених ђака имају само речи хвале. Током периода онлајн наставе лекције је постављала и са ђацима комуницирала сваког дана, имала разумевања и бринула за оне који можда не стижу да на време испуне своје обавезе, бодрила их и храбрила, није штедела похвале. Увек је била доступна да нејасно појасни, а од ње су деца научила много више од градива српског језика.
Иако није била расположена да много говори кад смо је за то питали, јер јој скромност то није дозволила, нас је на интервју највише подстакао један њен чин од пре неколико година. Наиме, ученица, којој је била одељењски старешина, нашла се у врло тешкој ситуацији, преко ноћи. Без дома и родитеља који би у том тренутку бринули о њој, Јелена је била прва која се нашла и пружила јој дом (и много више од тога).
Јелену смо, осим о овом догађају, питали и о онлајн настави, томе каква су деца данас, да ли је битан начин на који с њима комуницирамо и која је одговорност наставника у свему томе.
Радите као наставник српског језика већ 25 година, испратили сте неколико генерација деце. Оно што питамо сваког наставника са великим искуством, па морамо и вас је – да ли су деца другачија? Да ли су им радне навике, васпитање, интересовања која показују заиста забрињавајући?
Деца јесу другачија, као и све око њих. Све се променило: односи у породици и захтеви родитеља; напредне технологије које су постале део свакодневног живота; неприкладни, а доступни садржаји у медијима… То све утиче на развој деце и на њихов однос према школи. Радне навике су све мање заступљене у ђачком животу или су сведене на минимум. Ако уче, то више раде да би задовољили форму. Мало њих схвата да уче за себе, а не за родитеље или због новог модела мобилног, а још мање је оних који желе да се такмиче (ту долазимо до питања односа друштва према школи) јер за уложени рад и труд не добијају одговарајућу награду. Ни они, ни њихови ментори.
У школи често кажемо да деца основно васпитање стичу у породици, а ми смо ту да га надограђујемо или коригујемо. Проблеми настају у (не)поштовању правила школе, од међуученичких односа до односа према наставницима. Некад родитељи не схватају да имамо заједнички циљ – а то је срећно дете које кроз учење напредује, у складу са својим могућностима.
Из генерације у генерацију забрињавајућа интересовања су се мењала од неприкладне гардеробе преко музике, филмова и игрица до злоупотребе паметних телефона. Треба им објаснити добре и лоше стране, шта добијају, а шта губе, како да нађу меру! Треба стрпљиво и упорно причати и наводити што више примера правих вредности.
Какав је ваш општи утисак о онлајн настави? Да ли је вама, као наставнику, то био велики изазов или сте и раније користили дигиталне технологије у свом раду, па сте сада то само радили интензивније?
Настава на даљину за мене јесте ИЗАЗОВ, прво наметнут од пандемијских околности, а онда је постао професионално самонаметнут. Раније сам у мањој мери користила неке видове дигиталних технологија као допуну школским часовима: на почетку да ђаке заинтересујем за биографије писаца кроз видео записе, да их разним сликама подстакнем на описивање или да им понудим објашњења непознатих речи, а да им звучни записи постану узори изражајног рецитовања. Дигитални уџбеници и остали пропратни дигитални материјали су делимично били погодни за крај часа, тј. за евалуацију. Главни део часа заснивао се на незаменљивој настави на близину у учионици, ако сада говоримо да је актуелна настава на даљину!
Ваши ђаци кажу да сте изузетно предани послу. Да током наставе на даљину није прошао дан да нисте у виртуелну учионицу поставили неку лекцију, објашњење, задатак. Кажу да сте били увек доступни и за питања и појашњења. Колико је то напорно за наставника када има 100 или више ђака којима треба да буде на располагању?
Наставу на даљину смо започели преко Вајбер група, а савладали у Гугл учионицама. Велика помоћ је била ТВ настава која је за мене представљала и вид самопровере. Четири пута недељно смо предано пратили ТВ часове и коментарисали. Трудила сам се да принцип рада из школске учионице пренесем у Гугл учионицу и прилагодим новим захтевима. То је било ново за све нас, и ученике и наставнике, тако да смо помагали једни другима, учили на грешкама и стицали самопоуздање. Јесте било напорно и тешко јер је изискивало како жртву слободног времена тако и пуно стрпљења и разумевања. И поред тога што смо стекли нова знања на нов начин и савладали нове вештине, ипак сви желимо да се вратимо у школу!
Шта мислите, колико је у овом периоду ђацима био важан начин на који наставник комуницира? Да ли сматрате да сте, отвореним и блиским начином комуникације (слање емотикона и показивање деци да сте заиста срећни кад ураде нешто добро) успели да их додатно мотивишете?
Свако време носи своје бреме. Зашто отежавати? Не знамо да ли је неком ученику родитељ остао без посла овде или у иностранству, да ли родитељи раде од куће, па чекају на ред за рачунар… Зато је важно како се обраћамо ђацима. Треба да покушамо да их ЛЕПИМ опустимо, изместимо и усмеримо на учење, да им покажемо да нам је драго што су се потрудили, да свака грешка може да се исправи, да им дамо пример да на лепо одговоре лепшим и да је најлепше бити искрен према себи и према другима.
Морамо се дотаћи и теме једног великог и заиста хуманог дела на које морате бити поносни иако се о томе није у јавности и говорило ни писало. Пре извесног времена, једна ваша бивша ученица је стицајем околности, остала без дома. Ви сте тада на неко време преузели бригу о њој. То је био, пре свега чин огромне хуманости и љубави према деци с којом радите. Како је дошло до тога да баш ви будете неко ко ће бринути о детету и како данас гледате на тај чин?
Понудила сам помоћ јер сам имала услова да јој обезбедим мирно уточиште. Колико сам могла, помогла сам, али на свој начин су помогли и сви ученици, не само из одељења, већ и из школе.
Коначно, сматрате ли да је просветни радник у Србији и данас цењено занимање? Да ли, без обзира на ситуацију у друштву, сваки наставник појединачно може да се избори за поштовање и ђака и родитеља и колега?
Рад у просвети се не разуме довољно и није адекватно признат у друштву. Од наставника се пуно очекује – да буде стручан предавач, педагог, психолог, обучен за инклузивни рад, за професионалну оријентацију… Сваки наставник може својим радом да заслужи поштовање околине, али појединачним мисијама се, како сада изгледа, тешко мења преовладавајући однос друштва.
Интервју водила: А. Цвјетић