Пре неколико година ангажовала сам десетак девојчица четвртог разреда да одиграју једну плесну тачку на приредби поводом Дана школе. Једна од њих ме је одмах питала: „Наставнице, а колико ће то да кошта?”
Нисам разумела питање.
Kада га је преформулисала, схватила сам да мисли да ће свака девојчица морати да плати часове на којима ћемо се спремати за приредбу.
Прошле године, десило се нешто сасвим супротно. Неколико деце поставило је питање колико ће школа да им плати учествовање на приредби. Била сам потпуно збуњена. Прво питање ме је растужило, а друго насмејало.
Деца знају да уколико желе да науче нешто мимо редовних часова у школи, то морају да плате њихови родитељи. Тренирање неког спорта, школа плеса или глуме, курсеви страних језика коштају јер, данас, ништа није бесплатно.
Питање колико пара им следује за учествовање на приредби је стварно било симпатично, али јасно указује на чињеницу да деца већ од најранијих дана имају потребу да дођу до неке зараде. Основци старијих разреда и средњошколци држе приватне часове својим вршњацима по симболичним ценама, али им, ипак, наплаћују.
Припадам генерацији некадашњих ђака која никада није постављала оваква питања, нити је икада својим школским друговима и другарицама наплаћивала ‘приватне часове‘.
Времена се мењају. То је природно и тако је од памтивека, али трка за новцем одвија се на стазама које нас никада неће одвести до правог благостања. Деца нас посматрају и прихватају наше моделе понашања, а онда се сви колективно – и родитељи, и наставници чудимо шта се то дешава са младим нараштајима.
Аутор: Марина Раичевић