Pre nekoliko godina angažovala sam desetak devojčica četvrtog razreda da odigraju jednu plesnu tačku na priredbi povodom Dana škole. Jedna od njih me je odmah pitala: „Nastavnice, a koliko će to da košta?”
Nisam razumela pitanje.
Kada ga je preformulisala, shvatila sam da misli da će svaka devojčica morati da plati časove na kojima ćemo se spremati za priredbu.
Prošle godine, desilo se nešto sasvim suprotno. Nekoliko dece postavilo je pitanje koliko će škola da im plati učestvovanje na priredbi. Bila sam potpuno zbunjena. Prvo pitanje me je rastužilo, a drugo nasmejalo.
Deca znaju da ukoliko žele da nauče nešto mimo redovnih časova u školi, to moraju da plate njihovi roditelji. Treniranje nekog sporta, škola plesa ili glume, kursevi stranih jezika koštaju jer, danas, ništa nije besplatno.
Pitanje koliko para im sleduje za učestvovanje na priredbi je stvarno bilo simpatično, ali jasno ukazuje na činjenicu da deca već od najranijih dana imaju potrebu da dođu do neke zarade. Osnovci starijih razreda i srednjoškolci drže privatne časove svojim vršnjacima po simboličnim cenama, ali im, ipak, naplaćuju.
Pripadam generaciji nekadašnjih đaka koja nikada nije postavljala ovakva pitanja, niti je ikada svojim školskim drugovima i drugaricama naplaćivala ‘privatne časove‘.
Vremena se menjaju. To je prirodno i tako je od pamtiveka, ali trka za novcem odvija se na stazama koje nas nikada neće odvesti do pravog blagostanja. Deca nas posmatraju i prihvataju naše modele ponašanja, a onda se svi kolektivno – i roditelji, i nastavnici čudimo šta se to dešava sa mladim naraštajima.
Autor: Marina Raičević