Живимо у времену експлозије података. Од свих података произведених од писане историје до данас, 90% је настало у последње две године. Данас је рад са подацима компетенција број један на тржишту рада.
А тржиште рада се све брже мења. Нестају нека занимања, а појављују се нека друга. Kада дете крене у школу, нико не може ни да претпостави која ће занимања бити актуелна кад изађе из школе. Пред школом је тежак задатак – да припреми младе људе за неизвесну будућност. Од лидера школске политике се очекује да имају визију, да виде шта је то чиме треба наоружати школарце како би преживели на тржишту рада будућности. Школа мора бити флексибилна, као живи организам, да се мења у складу са временом и интересовањима како ученика, тако и тржишта. Овде не мислим на реформе које се с времена на време спроводе, већ на промене на месечном, па чак и недељном нивоу.
Од садржаја се мора одустати, јер оно што је актуелно данас, не мора бити актуелно за месец дана. А поред тога, данас су деца на неколико кликова до било које информације. У центар учења треба поставити истраживање. Kроз истраживање неког феномена, ради доношења одлука, или решавања проблема, или аргументације ставова, развијају се најважније компетенције за будућност: предузетништво, сарадња, комуникација, креативност, решавање проблема, дигитална писменост, рад са подацима и многе друге, у зависности од природе истраживања.
Могу ли наставници подржати ове промене?
Више од 90% наставника из узорка у ТАЛИС истраживању сматра да је њихова најзначајнија улога подршка ученицима у самосталном истраживању. Значи, постоји жеља код наставника за пројектно оријентисаном наставом, наставом где је ученик активан, а наставник његов мотиватор и подршка. Тако су се бар наставници изјаснили. А шта је у стварности?
Ја се бавим наставом математике и оно о чему могу да пишем су наставници математике, али мислим да је слична ситуација и у другим областима. Рад са подацима, решавање проблема, то некако много мирише на математику. Учење математике и јесте препознато као веома важно данас. Такозване квантитативне вештине су предмет интервјуа и тестова за посао за већину најплаћенијих занимања данас.
А где је настава математике код нас?
Нажалост, имам утисак да наставници математике несвесно од деце праве покварене калкулаторе.
Покушаћу ово да објасним. Математика може да помогне код решавања проблема. У ствари, математика углавном и јесте решавање проблема. Kод математичког решавања проблема постоји више фаза. Оне се могу грубо груписати у пет делова.
Први део је креативан део, постављање питања. Најнезгоднији део, највише због тога што ученици нису охрабривани да постављају питања, већ им се, напротив, сервира идеја да је „ћутање злато”. Они су на часу да би слушали и памтили, а не питали. Овом делу припада и постављање хипотеза, такође веома креативна активност. Постављање хипотеза је добро и за мотивацију јер се ученици везују за хипотезу и активирају додатну енергију како би аргументовали своју хипотезу.
Други део је превођење проблема у формалнији језик, језик математике. Ово је срж учења математике – моделовање. Овде се стичу чисте математичке вештине.
Трећи део, који се често хронолошки преклапа са другим, јесте прикупљање података. Из шуме података из разних извора треба прикупити оне који су потребни за решавање проблема. Податке треба и „очистити”, припремити за формални језик.
Четврти део је обрада података и спровођење математичких процедура. Ово је једини део решавања проблема где човек није неопходан. Некад је и овде улога човека била значајна, али данас, са развојем информационих технологија, човек овде није потребан. Замењен је моћнијим од себе.
Пети део је најефектнији. Треба прочитати оно што нам наш електронски пријатељ саопштава и то превести у свакодневни језик. Искористити све прикупљено и обрађено како би се донела добра одлука или аргументовали ставови.
Невоља је што се више од 90% времена учења математике троши на четврти део. Дакле, деца се обучавају да спроводе математичке процедуре, оно што рачунар и сваки бољи калкулатор ради много боље од било ког човека. Ученици не могу савршено савладати све те процедуре и стога греше, тако да као производ учења математике добијамо – покварени калкулатор.
Шта је боље за човека и заједницу – покварени калкулатор или особа која поставља питања и хипотезе, анализира, тумачи податке, доноси одлуке и аргументује своје ставове? За мене овде нема дилеме.
Аутор: др Иван Анић