Živimo u vremenu eksplozije podataka. Od svih podataka proizvedenih od pisane istorije do danas, 90% je nastalo u poslednje dve godine. Danas je rad sa podacima kompetencija broj jedan na tržištu rada.
A tržište rada se sve brže menja. Nestaju neka zanimanja, a pojavljuju se neka druga. Kada dete krene u školu, niko ne može ni da pretpostavi koja će zanimanja biti aktuelna kad izađe iz škole. Pred školom je težak zadatak – da pripremi mlade ljude za neizvesnu budućnost. Od lidera školske politike se očekuje da imaju viziju, da vide šta je to čime treba naoružati školarce kako bi preživeli na tržištu rada budućnosti. Škola mora biti fleksibilna, kao živi organizam, da se menja u skladu sa vremenom i interesovanjima kako učenika, tako i tržišta. Ovde ne mislim na reforme koje se s vremena na vreme sprovode, već na promene na mesečnom, pa čak i nedeljnom nivou.
Od sadržaja se mora odustati, jer ono što je aktuelno danas, ne mora biti aktuelno za mesec dana. A pored toga, danas su deca na nekoliko klikova do bilo koje informacije. U centar učenja treba postaviti istraživanje. Kroz istraživanje nekog fenomena, radi donošenja odluka, ili rešavanja problema, ili argumentacije stavova, razvijaju se najvažnije kompetencije za budućnost: preduzetništvo, saradnja, komunikacija, kreativnost, rešavanje problema, digitalna pismenost, rad sa podacima i mnoge druge, u zavisnosti od prirode istraživanja.
Mogu li nastavnici podržati ove promene?
Više od 90% nastavnika iz uzorka u TALIS istraživanju smatra da je njihova najznačajnija uloga podrška učenicima u samostalnom istraživanju. Znači, postoji želja kod nastavnika za projektno orijentisanom nastavom, nastavom gde je učenik aktivan, a nastavnik njegov motivator i podrška. Tako su se bar nastavnici izjasnili. A šta je u stvarnosti?
Ja se bavim nastavom matematike i ono o čemu mogu da pišem su nastavnici matematike, ali mislim da je slična situacija i u drugim oblastima. Rad sa podacima, rešavanje problema, to nekako mnogo miriše na matematiku. Učenje matematike i jeste prepoznato kao veoma važno danas. Takozvane kvantitativne veštine su predmet intervjua i testova za posao za većinu najplaćenijih zanimanja danas.
A gde je nastava matematike kod nas?
Nažalost, imam utisak da nastavnici matematike nesvesno od dece prave pokvarene kalkulatore.
Pokušaću ovo da objasnim. Matematika može da pomogne kod rešavanja problema. U stvari, matematika uglavnom i jeste rešavanje problema. Kod matematičkog rešavanja problema postoji više faza. One se mogu grubo grupisati u pet delova.
Prvi deo je kreativan deo, postavljanje pitanja. Najnezgodniji deo, najviše zbog toga što učenici nisu ohrabrivani da postavljaju pitanja, već im se, naprotiv, servira ideja da je „ćutanje zlato”. Oni su na času da bi slušali i pamtili, a ne pitali. Ovom delu pripada i postavljanje hipoteza, takođe veoma kreativna aktivnost. Postavljanje hipoteza je dobro i za motivaciju jer se učenici vezuju za hipotezu i aktiviraju dodatnu energiju kako bi argumentovali svoju hipotezu.
Drugi deo je prevođenje problema u formalniji jezik, jezik matematike. Ovo je srž učenja matematike – modelovanje. Ovde se stiču čiste matematičke veštine.
Treći deo, koji se često hronološki preklapa sa drugim, jeste prikupljanje podataka. Iz šume podataka iz raznih izvora treba prikupiti one koji su potrebni za rešavanje problema. Podatke treba i „očistiti”, pripremiti za formalni jezik.
Četvrti deo je obrada podataka i sprovođenje matematičkih procedura. Ovo je jedini deo rešavanja problema gde čovek nije neophodan. Nekad je i ovde uloga čoveka bila značajna, ali danas, sa razvojem informacionih tehnologija, čovek ovde nije potreban. Zamenjen je moćnijim od sebe.
Peti deo je najefektniji. Treba pročitati ono što nam naš elektronski prijatelj saopštava i to prevesti u svakodnevni jezik. Iskoristiti sve prikupljeno i obrađeno kako bi se donela dobra odluka ili argumentovali stavovi.
Nevolja je što se više od 90% vremena učenja matematike troši na četvrti deo. Dakle, deca se obučavaju da sprovode matematičke procedure, ono što računar i svaki bolji kalkulator radi mnogo bolje od bilo kog čoveka. Učenici ne mogu savršeno savladati sve te procedure i stoga greše, tako da kao proizvod učenja matematike dobijamo – pokvareni kalkulator.
Šta je bolje za čoveka i zajednicu – pokvareni kalkulator ili osoba koja postavlja pitanja i hipoteze, analizira, tumači podatke, donosi odluke i argumentuje svoje stavove? Za mene ovde nema dileme.
Autor: dr Ivan Anić