Autori nedavno objavljene studije u časopisu JAMA Pediatrics upozoravaju da se autizam kod dece danas previše često pogrešno dijagnostikuje — i da to ima ozbiljne posledice i po decu koja nisu autistična, a dobijaju tu dijagnozu, i po decu s nekim oblicima poremećaja kojoj resursi bukvalno izmiču iz ruku.
Brojke rastu — ali zašto?
Prema poslednjim procenama američkih Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), autizam je danas dijagnostikovan kod svakog 31. deteta uzrasta osam godina — pre samo dve decenije, taj odnos je bio 1 prema 150. Rast je ogroman, a naučnici se ne slažu u potpunosti o tome šta stoji iza tih brojki. Mnogi istraživači povećanje pripisuju uglavnom boljem razumevanju autizma i intenzivnijem prosejavanju dece, a ne nužno stvarnom porastu učestalosti poremećaja.
Upravo u toj sivoj zoni — između stvarnog porasta i boljeg prepoznavanja — krije se opasnost koju sada ističu stručnjaci.
Polovina dijagnoza možda nije tačna
Dr Lester Liao, pedijatar u Dečijoj bolnici u Montrealu i docent na Univerzitetu Mek Gil, te profesor Erik Fombon, direktor istraživanja autizma na Univerzitetu za zdravlje i nauku Oregona, tvrde da trenutne dijagnostičke prakse nose „štetne posledice“ za decu i da podrivaju podršku onima sa najtežim oblicima sindroma.
Pozivaju se na studiju koja je dala zabrinjavajući rezultat: od 232 dece školskog uzrasta s prethodno postavljenom dijagnozom autizma, upućene u akademski centar radi neuroimidžing studije, samo 47 odsto je ispunilo istraživačke kriterijume za autizam nakon detaljne ponovne dijagnostičke procene. Dakle — skoro svakom drugom detetu u tom uzorku dijagnoza je ranije pogrešno postavljena.
Zašto dolazi do grešaka?
Problem delimično leži u samim dijagnostičkim instrumentima. Anomalna ponašanja mogu se oceniti kao prisutna (i pripisati autizmu) iako nisu autistične prirode — normativni referentni podaci za mnoga ponašanja koja se procenjuju u okviru standardizovanih testova jednostavno ne postoje, npr. koje je normalan opseg facijalnih izraza.
Ono što posebno komplikuje stvar jesu velika preklapanje simptoma s drugim stanjima. Na primer, teškoće u razgovoru mogu biti prisutne i kod autizma (izostanak normalne dvosmerne komunikacije) i kod ADHD-a (previše pričljivosti, ubacivanje u razgovor). Pripisati simptom jednom ili drugom poremećaju zahteva pažljivu kliničku procenu.
Ko u tome gubi?
Prekomerno dijagnostikovanje dovodi do rasipanja ograničenih resursa za procenu i terapijsku intervenciju. Istraživači naglašavaju da su upravo oni s najvišim funkcionalnim kapacitetima i društvenim kapitalom — oni koji mogu sami da se snađu u medicinskom sistemu — u stanju da obezbede dijagnozu čak i za blaže slučajeve.
Na individualnom nivou, dobijanje dijagnoze autizma može neopravdano da suzi opseg socijalnih i obrazovnih iskustava deteta i da ostavi trajne posledice po formiranje identiteta. Na nivou populacije, neopravdana upotreba intenzivnih usluga postavlja pitanje pravičnosti u pristupu za decu s neurorazvojnim poremećajima bez autizma, a koja se isto tako bore da dobiju potrebnu podršku.
Uta Frit, ugledna istraživačica autizma, ističe da je autistični spektar postao toliko širok da je „blizu kolapsa“ i da je „izgubio svako značenje“ kao medicinska kategorija. Centralni argument: oznaka se sve češće primenjuje na decu i odrasle s raznim društvenim teškoćama ili senzornim osetljivostima, koje mogu poticati i iz anksioznosti, emocionalne osetljivosti ili introvertnosti — a ne iz autizma.