Закорачили смо у друго полугодиште школске 2022/ 2023. године. Да бисмо боље играли у другом полувремену, ред је да анализирамо промашаје и пропуштене шансе – пре свега, промашај главног и јединог циља образовања и пропуштене шансе да постанемо бољи, паметнији и спретнији.
Оно што је, без сумње, оставило најјачи утисак током првог полугодишта и о чему су медији предано извештавали је насиље у школама широм Србије које је ескалирало средином новембра. Лавину вести на ову тему покренуо је догађај у Трстенику када је професорка средње школе претрпела физичко и психичко насиље. У знак подршке колегиници као и очувања људског достојанства, части и професије, првог децембра 2022. године у већини школа обустављена је настава и организовани су протести на многим градским трговима. Само десетак дана након протеста, двадесет и седморо родитеља ученика једне средње школе потписало је петицију са захтевом да њиховој деци више не предаје професор који је, по њиховим речима, вређао своје ученике. Професор је суспендован. (Епилога није било јер професора више нема, али ће се награда за најбољег гимназијског професора звати по њему.) Као резултат свих ових дешавања, основана је радна група за спречавање насиља у школама, па је Министарство просвете, попут Деда Мраза, пред Нову годину донело пакет мера.
Неколико од десет “пакетића” нису баш обрадовали ни децу, ни родитеље, ни наставнике. Измењени су делови правилника који се односе на планирање превентивних активности. Истакнут је и значај стручног усавршавања из области заштите од насиља за све запослене током сваке школске године (пакетић стар бар једну деценију). Прецизиране су улоге Тима за заштиту у процедури поступања у ситуацијама другог и трећег нивоа насиља и поступање у ситуацијама злоупотребе мобилних телефона према другим ученицима и наставницима. Једина новина је Национална платформа „Чувам те“ која је важна због евидентирања првог и другог нивоа насиља. Дакле, још више административних пословиа.
У правилнику о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање Службеног гласника Републике Србије (бр. 46 од 26. јуна 2019. и бр. 104 од 31. јула 2020. године) дефинисана су три нивоа насиља као и облици у које спадају физичко, психичко, социјално, сексуално и дигитално насиље. Иако остали облици нису ништа мање страшни, у неким ситуацијама чак и језивији од физичког насиља, навешћу, из поменутог правилника, само три нивоа овог облика.
На првом нивоу физичког насиља су: ударање чврга, гурање, штипање, гребање, гађање, чупање, уједање, саплитање, шутирање, прљање и уништавање ствари.
Други ниво обухвата: шамарање, ударање, гажење, цепање одела, „шутке“, затварање, пљување, отимање и уништавање имовине, измицање столице, чупање за уши и косу.
Трећи ниво насиља односи се на тучу, дављење, бацање, проузроковање опекотина и других повреда, ускраћивање хране и сна, излагање ниским температурама, напад оружјем.
Тимови за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања постоје у свим школским више од неколико година. Нажалост, искуство показује да се све, углавном, своди на вођење и чување документације о свакој немилој ситуацији.
По мом мишљењу, било би много делотворније да више времена проводимо са ученицима, да их научимо како да наступе мирољубиво, да не нападају једни друге, већ проблем који имају, да поштују осећања друге особе, а не само своја и да науче како да преузму одговорност за своје поступке, да им говоримо о сопственом животном искуству, да их охрабрујемо да говоре и о себи, а не само да критикују друге, да им дозволимо да искажу своје потребе… Што боље познајемо своје ђаке, њихов темперамент, социјално окружење и интересовња, имаћемо веће шансе да им помогнемо како би избегли међусобне сукобе, а и сукоб са наставницима. Нажалост, то није изводљиво због преобимног наставног програма и већ поменутих наметнутих административних послова. Ипак, не би био грех украсти мало времена на рачун предавања или обнављања појединих лекција и више времена проводити у разговору са децом.
Насиље, било оно вербално или физичко, постоји и постојало је од када постоје школе и то на свим могућим релацијама: ученик – ученик; ученик – наставник; родитељ – наставник; наставник – наставник; директор – наставник.
Некада давно није било толико сцена насиља у штампаним медијима, још мање или нимало на два телевизијска канала. “Ријелитији” нису постојали. Сузбијање агресије у школи, породици и на улици биће тешко уколико се на рачун високих тиража, броја прегледа… медијске куће не одрекну пласирања скандалозних и бруталних садржаја. Смањење или потпуно одсуство непримерених вести, фотографија, видео записа… довело би и до умањења апетита конзумената сцена насиља и сензационалистичких вести.
Последњих дана друштвене мреже се поново тресу због насиља у предшколским установама и школама. Случај професорице из Трстеника је “реанимиран”, па је поново кренуло нагдорњавање у коментарима ко је у праву.
Како ће се одвијати “утакмица” на клизавом терену просвете до краја другог полугодишта, остаје да се види. Не би ваљало да будемо само неми посматрачи утакмице и да чекамо њен крај. На крају, наше колективно слепило биће излечено ако прогледа сваки појединац.
Аутор: Марина Раичевић