Zakoračili smo u drugo polugodište školske 2022/ 2023. godine. Da bismo bolje igrali u drugom poluvremenu, red je da analiziramo promašaje i propuštene šanse – pre svega, promašaj glavnog i jedinog cilja obrazovanja i propuštene šanse da postanemo bolji, pametniji i spretniji.
Ono što je, bez sumnje, ostavilo najjači utisak tokom prvog polugodišta i o čemu su mediji predano izveštavali je nasilje u školama širom Srbije koje je eskaliralo sredinom novembra. Lavinu vesti na ovu temu pokrenuo je događaj u Trsteniku kada je profesorka srednje škole pretrpela fizičko i psihičko nasilje. U znak podrške koleginici kao i očuvanja ljudskog dostojanstva, časti i profesije, prvog decembra 2022. godine u većini škola obustavljena je nastava i organizovani su protesti na mnogim gradskim trgovima. Samo desetak dana nakon protesta, dvadeset i sedmoro roditelja učenika jedne srednje škole potpisalo je peticiju sa zahtevom da njihovoj deci više ne predaje profesor koji je, po njihovim rečima, vređao svoje učenike. Profesor je suspendovan. (Epiloga nije bilo jer profesora više nema, ali će se nagrada za najboljeg gimnazijskog profesora zvati po njemu.) Kao rezultat svih ovih dešavanja, osnovana je radna grupa za sprečavanje nasilja u školama, pa je Ministarstvo prosvete, poput Deda Mraza, pred Novu godinu donelo paket mera.
Nekoliko od deset “paketića” nisu baš obradovali ni decu, ni roditelje, ni nastavnike. Izmenjeni su delovi pravilnika koji se odnose na planiranje preventivnih aktivnosti. Istaknut je i značaj stručnog usavršavanja iz oblasti zaštite od nasilja za sve zaposlene tokom svake školske godine (paketić star bar jednu deceniju). Precizirane su uloge Tima za zaštitu u proceduri postupanja u situacijama drugog i trećeg nivoa nasilja i postupanje u situacijama zloupotrebe mobilnih telefona prema drugim učenicima i nastavnicima. Jedina novina je Nacionalna platforma „Čuvam te“ koja je važna zbog evidentiranja prvog i drugog nivoa nasilja. Dakle, još više administrativnih poslovia.
U pravilniku o protokolu postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje Službenog glasnika Republike Srbije (br. 46 od 26. juna 2019. i br. 104 od 31. jula 2020. godine) definisana su tri nivoa nasilja kao i oblici u koje spadaju fizičko, psihičko, socijalno, seksualno i digitalno nasilje. Iako ostali oblici nisu ništa manje strašni, u nekim situacijama čak i jeziviji od fizičkog nasilja, navešću, iz pomenutog pravilnika, samo tri nivoa ovog oblika.
Na prvom nivou fizičkog nasilja su: udaranje čvrga, guranje, štipanje, grebanje, gađanje, čupanje, ujedanje, saplitanje, šutiranje, prljanje i uništavanje stvari.
Drugi nivo obuhvata: šamaranje, udaranje, gaženje, cepanje odela, „šutke“, zatvaranje, pljuvanje, otimanje i uništavanje imovine, izmicanje stolice, čupanje za uši i kosu.
Treći nivo nasilja odnosi se na tuču, davljenje, bacanje, prouzrokovanje opekotina i drugih povreda, uskraćivanje hrane i sna, izlaganje niskim temperaturama, napad oružjem.
Timovi za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja postoje u svim školskim više od nekoliko godina. Nažalost, iskustvo pokazuje da se sve, uglavnom, svodi na vođenje i čuvanje dokumentacije o svakoj nemiloj situaciji.
Po mom mišljenju, bilo bi mnogo delotvornije da više vremena provodimo sa učenicima, da ih naučimo kako da nastupe miroljubivo, da ne napadaju jedni druge, već problem koji imaju, da poštuju osećanja druge osobe, a ne samo svoja i da nauče kako da preuzmu odgovornost za svoje postupke, da im govorimo o sopstvenom životnom iskustvu, da ih ohrabrujemo da govore i o sebi, a ne samo da kritikuju druge, da im dozvolimo da iskažu svoje potrebe… Što bolje poznajemo svoje đake, njihov temperament, socijalno okruženje i interesovnja, imaćemo veće šanse da im pomognemo kako bi izbegli međusobne sukobe, a i sukob sa nastavnicima. Nažalost, to nije izvodljivo zbog preobimnog nastavnog programa i već pomenutih nametnutih administrativnih poslova. Ipak, ne bi bio greh ukrasti malo vremena na račun predavanja ili obnavljanja pojedinih lekcija i više vremena provoditi u razgovoru sa decom.
Nasilje, bilo ono verbalno ili fizičko, postoji i postojalo je od kada postoje škole i to na svim mogućim relacijama: učenik – učenik; učenik – nastavnik; roditelj – nastavnik; nastavnik – nastavnik; direktor – nastavnik.
Nekada davno nije bilo toliko scena nasilja u štampanim medijima, još manje ili nimalo na dva televizijska kanala. “Rijelitiji” nisu postojali. Suzbijanje agresije u školi, porodici i na ulici biće teško ukoliko se na račun visokih tiraža, broja pregleda… medijske kuće ne odreknu plasiranja skandaloznih i brutalnih sadržaja. Smanjenje ili potpuno odsustvo neprimerenih vesti, fotografija, video zapisa… dovelo bi i do umanjenja apetita konzumenata scena nasilja i senzacionalističkih vesti.
Poslednjih dana društvene mreže se ponovo tresu zbog nasilja u predškolskim ustanovama i školama. Slučaj profesorice iz Trstenika je “reanimiran”, pa je ponovo krenulo nagdornjavanje u komentarima ko je u pravu.
Kako će se odvijati “utakmica” na klizavom terenu prosvete do kraja drugog polugodišta, ostaje da se vidi. Ne bi valjalo da budemo samo nemi posmatrači utakmice i da čekamo njen kraj. Na kraju, naše kolektivno slepilo biće izlečeno ako progleda svaki pojedinac.
Autor: Marina Raičević