Ne govorite deci da nisu dobra. To nije tačno.

decembar 3, 2015

Nikada im ne govorite. Nikada!
I trudite se da okolini ukažete na to da je izbegavaju kada je naše dete u pitanju.
Mother-SonZato što ta rečenica nije tačna. Njegov pogrešan postupak nije rezultat loše namere. Već ispitivanja, učenja, istraživanja, pomeranja granica… Pa šta ako je nekad i rezultat inata, ljutnje, besa? Zar nisu to sve emocije koje su ljudske i normalne?
Zašto nastojimo da decu učinimo savršeno poslušnom, mirnom, tihom, krotkom? Šta je dobro po njih u tome, osim činjenice da je nama tako lakše da ih odgajamo? Zar nisu upornost, radoznalost, istraživački duh osobine koje se poželjne u životu? Da li ih mi sputavamo i ograničavamo svojim zabranama i prekorima?
Naravno da dete mora znati za granice. I naravno da te granice postavljamo mi. Ali da li se ta naša prava kao roditelja pretvaraju često u igre moći (da li kažete detetu – „dok si pod mojim krovom”, „zato što ja tako kažem”…)? Da li je previše ako sebi damo za pravo da određujemo svoje dete kao dobro/nije dobro?
Ja smatram da jeste. Previše je. I za njih, koji sliku o sebi stvaraju kroz odraz u našim očima, a i za nas, koji na sebe preuzimamo preteško breme da od njih pravimo „valjane ljude” i budemo „idealni roditelji”. Pokušavajući da budem dobar roditelj, usput sam zaboravila da mi je dozvoljeno da budem ljudsko biće. Da je ok biti nervozan, ljut, umoran, nenaspavan. I to od svog deteta ne krijem. Ipak, trudim se da mi nikad ne manjka strpljenja i energije za njega. Jer je važan i jer želim da oseća koliko mi je važan. Bilo je teško raspetljati zamenu teza – kada su moji živci kraći nego inače, a kada se on zaista ponaša lošije nego inače. Trudim se da te dve stvari jasno razdvojim u svojoj glavi. Nekad mi uspe, nekad ne. Dobro je dok sam toga svesna, nadam se.
Deca su divna, odlična baš takva kakva jesu. Međusobno različita, i u tome je njihova čar. Zar ne izgovaramo svi prečesto onu frazu da je lepota u različitosti? Zašto se onda toliko uspinjemo da nam mali bude miran kao komšijsko dete, koje uredno sedi za stolom i zna da maše pa-pa već sa šest meseci? Ne postoje zabranjena i „loša” osećanja. Postoje samo bolje i lošije manifestacije tih osećanja. Tome se dete uči i to je dugoročan zadatak. Dakle, nije problem u tome da li je neko dobar ili loš. Već da li i na koji način to pokazuje. A naše je da ih naučimo da emocije, kao i ponašanje, prepoznaju i kanališu na bolji, lakši način. Mislim da im u životu neće škoditi da osećaju tugu ili razočaranje. Ali je velika verovatnoća da im neće biti baš dobra osobina da to pokazuju bacajući se po ulici i plačući sa trideset i kusur godina.
Ne govorite deci da nisu dobra. Jer to nije tačno. Ona su uvek dobra. Mi nismo kada im tako govorimo. Samostalnost, hrabrost, radoznalost, otvorenost – osobine su koje nam otežavaju roditeljstvo, ali su pravi dragulji ukoliko uspemo da ih kod svoje dece sačuvamo.
Izvor: najboljamamanasvetu.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama