Панталоне могу бити подеране, мајица умрљана, коса неуредна, али снажан дух мора остати нетакнут
То је, укратко, порука коју шаље једна мајка, новинарка Индепендента, Лаурен Kнигaт, која има сина снажне воље.
Имати тврдоглаво дете понекад је zaist исцрпљујуће. С друге стране, баш је лепо имати помало непослушно мало чељаде.
Оливер је тип дечака који не дозвољава да му скрате косу и то је својој амбициозној мајци јасно дао до знања.
“Не дам да ме шишају. Никада. Мама, одговор је никада “, тим речима је одбио удовољити мајчиним молбама да му скрати шишке.
Оливер има само 6 година и друго је Лауренино дете. За разлику од првога, он се не суздржава одраслима или вршњацима у лице рећи чак и оно што други не желе чути. Једноставно, директан је, без длаке на језику и тврдоглав.
Од најраније доби овај дечак је јасно давао до знања што жели, а што му није прихватљиво. Од панталона које не пашу уз мајицу до начина на који га родитељи “ушушкавају” у кревет.
“Он је дете које има високе стандарде. Уколико му нешто не одговара, он ће то дати до знања “, пише његова мајка.
Оливер није проблематичан нити тежак. Бити у његовом друштву заправо је лепо, јер је дарежљив и њежан. Примећује ствари које другима промакну. Свиђају му се све нијансе боја лишћа које опада с дрвећа. Kреативан је и бистар. Међутим, када се с нечим не слаже, тврдоглав је као мазга.
“Он не жели да буде послушан јер се то од њега тражи. Он послуша када оно што од њега тражимо њему има смисла. Понекад је заиста изазов бити његов родитељ “, описује Оливера Лаурен.
Мали тврдоглавци израстају у праве вође
Имати тврдоглаво дете понекад је доиста исцрпљујуће. С друге стране, баш је лепо имати помало непослушно мало чељаде. Наиме, деца која пркосе ауторитету и не прихваћају статус кво без добрих аргумената заиста су интелигентна и способна да размошљају изван задатих оквира. То су одлике успешних људи и гаранција личног напретка у животу.
Лаура Маркхам је психолог је на Универзитету у Колумбији. Она тврди како ти малени најтврђи ораси одрастају у снажне индивидуалце и праве вође. Таква су Деца отпорнија на међугенерацијску конкуренцију, а оно што желе, у правилу и постижу.
То су деца која желе сама учити и савладавати вештине те се не ослањају на помоћ других. Такав се став касније прељева и на међуљудске односе. То су малене особе које није лако импресионирати, будући они сами бирају ко ће им у животу бити важан, а ко на њих неће оставити никакав дојам.
Послушност није увек пожељна особина
Најекстремнији пример послушности датира из Другог светског рата, када је Немачки народ беспоговорно следио својег вођу, који је својевремено изјавио: “Ми желимо послушан народ и стога послушност треба вежбати”.
Психолог Алице Милер, која је проучавала психолошке профиле вођа Трећег Рајха, објашњава како су сви они у детињству морали бити јако послушни. Послушност је одувек у њиховим породицама била сматрана врлином.
Оно што је уследило имало је катастрофалне последице на цели свет. Послушан народ безпоговорно је следио свог вођу, урушио се колективни морални кодекс, а милиони живота нестали су у вихору разарајућег рата. Питање моралности с једне и послушности с друге стране врло је важно.
Наравно, деца морају, у ситуацијама када су у опасности, бити послушна. Морају слушати родитеље када прелазе улицу. Морају послушати када им се каже да не смеју узимати оштар нож из кухиње. Морају бити опрезни када ложимо ватру…
Међутим, послушност мора бити резултат поверења, а не сломљене воље!
Ако желимо да наша деца буду послушна јер нам верују како радимо у њиховом најбољем интересу, да послушају јер познајемо њихово срце и они наше, онда утеривање страха у кости и кажњавање треба заувек избацити из кућног васпитања.
Ми желимо да нам деца израсту у здраве индивидуалце који могу самостално доносити исправне одлуке. Зато, занемарите мале ствари. Kоса може бити чупава, панталоне подеране, а мајица упрљана, али здрав дух мора остати нетакнут!
Извор: http://oazaznanja.com