Полазак у школу је био један од најлепших дана у животу деце и родитеља. Шта се то променило па се полазак деце у школу претворио у грозничаво тражење „најбољег решења“ за ,“наше дете“?
Притиснути разним мукама, углавном у недостатку довољно времена да се посвете свом детету онако како би желели, а у страху да их не препусте пошастима модерних технологија (свету паметних телефона и не тако паметних јутјуберских гуруа) данашњи родитељи насумично уписују децу од најранијег узраста на бројне активности, и у страху и стрепњи чекају полазак у школу.
Често ћете чути причу како је било много боље када су се деца уписивала у школу која је детету најближа. Данас то није пракса и сви са сетом говоре о томе, а опет већину као да нека сила вуче да уписују децу по препоруци „зналаца материје“.
Колико је просвета изашла на тржиште схватио сам пре две године, посећујући рођендане предшколске групе свог најстаријег сина и слушајући жустре дебате на тему „коме поверити дете, која учитељица/учитељ и која је школа најбоља“. За оне који не знају о чему причам, то отприлике изгледа овако – „добро обавештени родитељ“ започиње дебату о предстојећем упису деце у школу. Потом почне да просипа застрашујуће информације о појединим просветним радницима док не избезуми окупљену групу и убеди је да су на корак од катастрофалне грешке, која ће за последицу имати неуспешно школовање њихове деца. На крају овог перформанса, када очај потпуно завлада просторијом, као мађионичар из празног шешира „обавештени родитељ“ вади решење: „Ништа не брините, сва срећа па ја знам где ћемо децу“.
Коме не би лакнуло, зар не? Тако се жестоко лобирање развило по играоницама, вртићима, фризерским салонима, улицама… Позитивне и негативне информације о сиротим просветним радницима, изложеним на васпитно-образовној берзи, путују брзином светлости, а они заглављени између свакодневних школских обавеза и не слуте до које мере их свемоћно око Саурона скенира, прихвата или одбацује.
У којој мери су се ствари отеле контроли, више се не проглашавају бољим или лошијим само просветни радници, већ и читаве школе. Можда и можемо да прихватимо да ће један учитељ боље радити, или да ће његов темперамент или стил више одговарати нашем детету. Али како да прихватимо ову, збогом памети идеју, да су сви учитељи/наставници једне школе добри или лоши. Колико год било невероватно, аргумент „чула/чуо сам, веруј ми, знам поуздано“, често надјача разум. Не били остали у овој „игри катедри“, и просветни радници буду ухваћени у мрежу чаршијских гласина и постају актери борбе.
Поједине школе у „борбу за прваке“ улазе испод сваке пристојности и професионалног односа. Деца се довлаче, родитељи се вуку за рукаве уз обећања да ће све бити у најбољем реду, тј. да је самим чином уписа родитељ одрадио највећи део посла. Уз то се реченица: „Ми смо најбоља школа у граду (држави, континенту…)“, понавља грозничаво као хиндуистичка мантра. То не само да је неумесно и непрофесионално, него и опасно, јер и школи и наставницима везује руке да успостављају озбиљне критеријуме. Када родитељ доводи своје дете у школу, он вам даје слободу, па и обавезу, да поставите ствари како треба. Добијате његову изговорену или прећутну сагласност да у интересу његовог детета, али и свих других, уређујете климу у одељењу како најбоље умете. Уколико ви довлачите родитеља и дете, прећутно или на глас потврђујете да ће то дете имати на овај или онај начин повлашћен положај, што ће поткопати и ваш ауторитет као одељенског старешину, али и прави интерес тог детета и тих родитеља, а то је да се развија и расте у фер условима. Ако постоји и једно дете у одељењу које је поштеђено правила, ви заправо немате одељење, а ни то дете одељенске другове, себи сте везали руке, а њему одмогли.
Да би свима нама који смо умрежени у овом процесу било боље, морамо бити бољи. Школе и запослени у њима морају поштовати и писане и неписане границе пристојног. Савете о томе где да упишу своје дете родитељи треба да траже од компетентних саговорника, школских психолога и педагога или бар оних чији савет вреди послушати. Периоди у животу школа су циклични и свака школа има своје успоне и падове као природан ток развоја.
И зато, уживајте у свом детету и његовом одрастању, посматрајте његов полазак у школу као нешто лепо, што и јесте. Не кажем да разлике међу нама не постоје, као наравно и у свакој професији, али опет велика већина просветних радника одговорно и савесно решава задатке које су им поверени. Читав процес може и треба бити такав да се деца брзо и лако прилагоде, опет ако му приступимо са паником и неповерењем отежаћемо свим актерима, детету највише.
Без панике и страха кренимо у сусрет изовима које носи пролећни упис првака у школе, а све за добробит будућих првака.
Аутор: Владимир Мићовић, учитељ 4. разреда ОШ ”17.октобар” из Јагодине