Одавно је речено: не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Тако се у кризним и несигурним временима открива карактер друштва и појединца. Тада све исплива на површину и отвори се као књига, све што нам није било јасно, оно што смо сумњали или подозревали, оно око чега смо се ломили.
Годинама сам очајавала над ћутањем просвете. Бунила се због беспоговорног прихватања сваког наређења. И сада сам поносна на све оне колеге које су коначно проговориле и пркосно стале бранећи част своје професије. Морало је то једном доћи. Сада су млади само отворили вентил који је зарђао у деценијама непрекидних губитака и поништавања сваке идеје о просвети као нужном извору сваког напретка. Јер изгледало је да је готово и да спаса нема. А онда је покуљало. Чак и они који су увек ћутали, одмахивали руком и мирили се на дну муља који нас је гутао, сада су повратили своју реч. Излило се све оно што су носили и сада то тече као бистра бујица која, надам се, неће стати. Бескомпромисни став студената и средњошколаца је померио полугу. Лавина се обрушила и врло је одлучна да се не заустави док не почисти све оно што је просвету окачило на девету рупу.
Не, професори се више не боје. Немају шта да изгубе. Свесни су, као и добар део овог нашег друштва, да је одустајање пут у суноврат из кога више нећемо устати. Мрак из провалије на чијој ивици стоје и на којој се клате, не дозвољава им да узмакну. Као и обавеза према својим ђацима, садашњим и бившим. Стид да их не изневере сопственим страхом као много пута до сада.
Бићу неискрена ако кажем да ме изненађује што су у школама настале поделе, и то не оне на релацији руководства са подређенима, већ оне људске. То је та тачка одвајања. Јер сви радимо исти посао, рвемо се са истим проблемима, причамо о томе, увучени смо у центрифугу свакодневице, али када се вода смири, када сепарација учини своје, појаве се они који не желе да примете како се било шта дешава. Њихов свет је неприкосновен, њихова кожа је најскупља и не би да је деле са осталима. У идеалном свету, ми бисмо сви сели за исти сто, разговарали, изнели мишљења, сучелили ставове, било би нормално да се не слажемо, али бисмо морали уважити став већине. Не би било могуће да се кријемо по ходницима, заклањамо правилницима, оговарамо по кулоарима. И чувамо само и једино себе, свој јединог и неприкосновеног себе, мимо света, мимо било каквог вишег циља, мимо образа и достојанства.
На овај део школског света се наслањају и надлежни у покушају да смире ситуацију која ври. У паници они траже оне људе на које су навикли, оне које гледају све ове године. Своје слепе извршиоце, спремне да, по цену губитка личног и професионалног образа, ураде све оно што им се са врха спусти.
И ту долазимо до парадокса који осликава комплетну лаж на којој наш систем почива.
Исти ти надлежни који сада држе бич патријархалне флоскуле: док те ја плаћам, има да радиш како ти кажем, није твоје да мислиш, прописали су за наше ђаке програм који је у супротности са оваквим ставовима. У њему се инсистира на обликовању комплетне особе која не поседује само усвојена знања, већ може да располаже њима у свакодневном животу, да их примењује. Програм инсистира на критичком мишљењу, способности да се постави питање, да се сумња и долази до релевантног решења. Он инсистира на емпатији, солидарности, уважавању различитости и међусобном поштовању.
После провале критичког мишљења са наших факултета изгледа да су деца ове лекције савладала. Њихови наставници су свој посао урадили. Деца бране истину, боре се за правду. Примењују оно чему их је школа научила. Али, њиховим наставницима надлежни то право оспоравају тврдећи да један државни службеник, у шта су просветаре сврстали, треба да ради онако како му то држава налаже. Дакле, оно што је наречено за децу, за наставнике не важи, јер у сваком обраћању надлежни крше све кодексе који почивају на међусобном поштовању, изговарању другачијег мишљења без страха од одстрела, не дозвољавају било какву сумњу или критику, вређају, омаловажавају, прете.
Ова колебљива времена јасно раздвоје лаж од истине. Она раздвоје и кичму од ластиша. Покажу ко је спреман да брани принцип, професионалну одговорност, елементарну људскост и солидарност, а ко је за свој кредо узео послушност као себични модел личног преживљавања. Не знам како ви, али ја се са овим другим не бих дружила. Без обзира на то да ли сам у позицији њиховог ученика, родитеља, колеге или надлежног. Плашила бих се издаје, ћутања и окретања главе.
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца