Odavno je rečeno: ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Tako se u kriznim i nesigurnim vremenima otkriva karakter društva i pojedinca. Tada sve ispliva na površinu i otvori se kao knjiga, sve što nam nije bilo jasno, ono što smo sumnjali ili podozrevali, ono oko čega smo se lomili.
Godinama sam očajavala nad ćutanjem prosvete. Bunila se zbog bespogovornog prihvatanja svakog naređenja. I sada sam ponosna na sve one kolege koje su konačno progovorile i prkosno stale braneći čast svoje profesije. Moralo je to jednom doći. Sada su mladi samo otvorili ventil koji je zarđao u decenijama neprekidnih gubitaka i poništavanja svake ideje o prosveti kao nužnom izvoru svakog napretka. Jer izgledalo je da je gotovo i da spasa nema. A onda je pokuljalo. Čak i oni koji su uvek ćutali, odmahivali rukom i mirili se na dnu mulja koji nas je gutao, sada su povratili svoju reč. Izlilo se sve ono što su nosili i sada to teče kao bistra bujica koja, nadam se, neće stati. Beskompromisni stav studenata i srednjoškolaca je pomerio polugu. Lavina se obrušila i vrlo je odlučna da se ne zaustavi dok ne počisti sve ono što je prosvetu okačilo na devetu rupu.
Ne, profesori se više ne boje. Nemaju šta da izgube. Svesni su, kao i dobar deo ovog našeg društva, da je odustajanje put u sunovrat iz koga više nećemo ustati. Mrak iz provalije na čijoj ivici stoje i na kojoj se klate, ne dozvoljava im da uzmaknu. Kao i obaveza prema svojim đacima, sadašnjim i bivšim. Stid da ih ne iznevere sopstvenim strahom kao mnogo puta do sada.
Biću neiskrena ako kažem da me iznenađuje što su u školama nastale podele, i to ne one na relaciji rukovodstva sa podređenima, već one ljudske. To je ta tačka odvajanja. Jer svi radimo isti posao, rvemo se sa istim problemima, pričamo o tome, uvučeni smo u centrifugu svakodnevice, ali kada se voda smiri, kada separacija učini svoje, pojave se oni koji ne žele da primete kako se bilo šta dešava. Njihov svet je neprikosnoven, njihova koža je najskuplja i ne bi da je dele sa ostalima. U idealnom svetu, mi bismo svi seli za isti sto, razgovarali, izneli mišljenja, sučelili stavove, bilo bi normalno da se ne slažemo, ali bismo morali uvažiti stav većine. Ne bi bilo moguće da se krijemo po hodnicima, zaklanjamo pravilnicima, ogovaramo po kuloarima. I čuvamo samo i jedino sebe, svoj jedinog i neprikosnovenog sebe, mimo sveta, mimo bilo kakvog višeg cilja, mimo obraza i dostojanstva.
Na ovaj deo školskog sveta se naslanjaju i nadležni u pokušaju da smire situaciju koja vri. U panici oni traže one ljude na koje su navikli, one koje gledaju sve ove godine. Svoje slepe izvršioce, spremne da, po cenu gubitka ličnog i profesionalnog obraza, urade sve ono što im se sa vrha spusti.
I tu dolazimo do paradoksa koji oslikava kompletnu laž na kojoj naš sistem počiva.
Isti ti nadležni koji sada drže bič patrijarhalne floskule: dok te ja plaćam, ima da radiš kako ti kažem, nije tvoje da misliš, propisali su za naše đake program koji je u suprotnosti sa ovakvim stavovima. U njemu se insistira na oblikovanju kompletne osobe koja ne poseduje samo usvojena znanja, već može da raspolaže njima u svakodnevnom životu, da ih primenjuje. Program insistira na kritičkom mišljenju, sposobnosti da se postavi pitanje, da se sumnja i dolazi do relevantnog rešenja. On insistira na empatiji, solidarnosti, uvažavanju različitosti i međusobnom poštovanju.
Posle provale kritičkog mišljenja sa naših fakulteta izgleda da su deca ove lekcije savladala. Njihovi nastavnici su svoj posao uradili. Deca brane istinu, bore se za pravdu. Primenjuju ono čemu ih je škola naučila. Ali, njihovim nastavnicima nadležni to pravo osporavaju tvrdeći da jedan državni službenik, u šta su prosvetare svrstali, treba da radi onako kako mu to država nalaže. Dakle, ono što je narečeno za decu, za nastavnike ne važi, jer u svakom obraćanju nadležni krše sve kodekse koji počivaju na međusobnom poštovanju, izgovaranju drugačijeg mišljenja bez straha od odstrela, ne dozvoljavaju bilo kakvu sumnju ili kritiku, vređaju, omalovažavaju, prete.
Ova kolebljiva vremena jasno razdvoje laž od istine. Ona razdvoje i kičmu od lastiša. Pokažu ko je spreman da brani princip, profesionalnu odgovornost, elementarnu ljudskost i solidarnost, a ko je za svoj kredo uzeo poslušnost kao sebični model ličnog preživljavanja. Ne znam kako vi, ali ja se sa ovim drugim ne bih družila. Bez obzira na to da li sam u poziciji njihovog učenika, roditelja, kolege ili nadležnog. Plašila bih se izdaje, ćutanja i okretanja glave.
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca