Ја сам га учила да стоји и хода, да пази шта једе и да зими обавезно навуче капу преко ушију. Везивала сам му пертле и тешила га на тужне сцене из цртаних филмова. Ја сам му објаснила разлику између светле и тамне стране света и човека, ја сам га чувала и размазила, ја сам му бранила и попуштала.
Ја!
Нисам спавала ноћима чекајући да спадну температуре, бацила гомилу пара на играчке само да га видим радосног, осећала кривицу када га сувише притискам или му остављам превише простора, трчала у вртиће, боравке, на отворена врата, научила да спремам и месим, променила сто омекшивача да нађем онај један на који није алергичан…Ја сам та којој никакав успех није вредан ни пола његовог уздаха. Ја сам та која плаче кад њега боли и која гута кнедле када је радостан, само да не заплаче и буде сама себи смешна.
Ја!
Зато нека те не чуди што ћу иста ја, без имало емпатије и жаљења око да ти попијем ако га само попреко погледаш! Од живота ти направити пакао ако га повредиш речју и гањати те до краја света ако га повредиш делом.
Ако ти не одговара, прескочи га. Ако ти се не свиђа, не гледај га и не слушај га. Ако ти треба врећа за бокс, удри у свој разлог, не у моје дете.
Њега нећеш тући, ни у појам ни у налету беса и немоћи.
Мораћеш прво преко мене, а не дао ти Бог да се нађеш на путу мајци која брани своје дете.
Без емпатије и жаљења, без хришћанских, исламских, будистичких, индијанских, јудаистичких начела праштања, без имало пардона, питања и молби, руке ћу да ти поломим на безброј места ако само покажеш прстом на њега!
Па нек си вршњак-насилник, комшија из суседне зграде, рођак, ортак, учитељ, случајни пролазник или обичан кретен.
Не сили се да си јачи јер нема јаче силе од мајке која брани своје дете.
Текст: Јелене Миленковић Младеновић