Ja sam ga učila da stoji i hoda, da pazi šta jede i da zimi obavezno navuče kapu preko ušiju. Vezivala sam mu pertle i tešila ga na tužne scene iz crtanih filmova. Ja sam mu objasnila razliku između svetle i tamne strane sveta i čoveka, ja sam ga čuvala i razmazila, ja sam mu branila i popuštala.
Ja!
Nisam spavala noćima čekajući da spadnu temperature, bacila gomilu para na igračke samo da ga vidim radosnog, osećala krivicu kada ga suviše pritiskam ili mu ostavljam previše prostora, trčala u vrtiće, boravke, na otvorena vrata, naučila da spremam i mesim, promenila sto omekšivača da nađem onaj jedan na koji nije alergičan…Ja sam ta kojoj nikakav uspeh nije vredan ni pola njegovog uzdaha. Ja sam ta koja plače kad njega boli i koja guta knedle kada je radostan, samo da ne zaplače i bude sama sebi smešna.
Ja!
Zato neka te ne čudi što ću ista ja, bez imalo empatije i žaljenja oko da ti popijem ako ga samo popreko pogledaš! Od života ti napraviti pakao ako ga povrediš rečju i ganjati te do kraja sveta ako ga povrediš delom.
Ako ti ne odgovara, preskoči ga. Ako ti se ne sviđa, ne gledaj ga i ne slušaj ga. Ako ti treba vreća za boks, udri u svoj razlog, ne u moje dete.
Njega nećeš tući, ni u pojam ni u naletu besa i nemoći.
Moraćeš prvo preko mene, a ne dao ti Bog da se nađeš na putu majci koja brani svoje dete.
Bez empatije i žaljenja, bez hrišćanskih, islamskih, budističkih, indijanskih, judaističkih načela praštanja, bez imalo pardona, pitanja i molbi, ruke ću da ti polomim na bezbroj mesta ako samo pokažeš prstom na njega!
Pa nek si vršnjak-nasilnik, komšija iz susedne zgrade, rođak, ortak, učitelj, slučajni prolaznik ili običan kreten.
Ne sili se da si jači jer nema jače sile od majke koja brani svoje dete.
Tekst: Jelene Milenković Mladenović