U čitanoj knjizi američkog filozofa Lu Marinofa Platon, a ne prozak autor kaže ‒ u vezi sa metodom kako se ozbiljan problem može rešiti ‒ drugi nas ne mogu uvrediti ako im mi to ne dozvolimo.
Ova rečenica zvuči poput istrošenog klišea iz spisâ koji služe da se slabašni ego nadomesti mlakom snagom ‒ pozitivno misli, ne dozvoli da te iko takne, naročito ne u plećku gde boli, pa ćeš biti jak kao tovar na strmini što se uprkos zemljinoj teži ne dâ. Međutim, iza ove misli se nešto drugo krije i ona nije primer takozvane pozitivne psihologije, već filozofije: naša je patnja u srazmeri s našom saglasnošću da patimo; drugim rečima ‒ nećemo patiti ako dozvolimo drugom da nas povredi, već ako dozvolimo sebi da budemo povređeni, ako dopustimo drugima da upravljaju našim mikrosistemom.
Kad je pre nekoliko dana saopšteno da će se školska godina završiti ranije nego što je planirano i da će se od solidnog reda napraviti nepotrebni haos, niko nije pomišljao o sledećem: ja na ovo ne moram da pristanem, biram da ocene ranije ne zaključim jer niko ih ne može zaključiti ‒ sem mene, a kako me o ovom niko nije pitao niti se sa mnom konsultovao, zašto bih ja slepo sledio one koji se ne udostoje da me čak imenom oslove? Ukratko ‒ zašto bih bio ponižen pred onima koji me već dugo ponižavaju?
Odgovor je jednostavan: mora se biti ponižen pred onima koji nas ponižavaju, jer je poniženje prirodna reakcija ‒ kada nas drugi vređaju ili zanemaruju. Ipak, da bi nas neko uvredio, mi mu to prvo moramo dozvoliti ili biti prijemčivi za uvredu, a evo kako se to postaje: u stanju duševne slabašnosti ili opšteg klonuća. Uvređeni ljudi su sposobni jedino uvredu da vide ili sem toga što su uvređeni ‒ ništa drugo smisleno ne čine, oni se zdravo ne bune i ne nalaze način kako da se probude, već iz dana u dan tonu u sentimentalnu letargiju kojoj nema kraja i leka. Oni ‒ kako bi u onom starom filmu ‒ pišu dnevnike, žaleći svoju ličnost koju su odavno prezreli.
U prosvetnom sistemu ‒ a on nije od juče ‒ stalno se poteže pištolj iz skrivene fioke: stupićemo u štrajk. Ova naredbodavna i kratka rečenica danas ‒ baš danas ‒ zvuči smešno, zato što je jasno: da se to nikad neće desiti. Možda će se dogoditi hiljaditi štrajk, ali će ishod kao i svih prethodnih puta biti isti ‒ neće se desiti ništa. Zašto? Zato što ga predvode uvređeni ljudi koji su dozvolili da ih odluke nepoznatih ministara ‒ u suštini ‒ parališu, pa je potencijalni štrajk više bunt u sebi, nego za sebe. Kad bi te dosadne i besmislene manifestacije, obično po kiši, bile bunt za sebe, onda bi iščeznula uvređenost, a nastupila bi borba za ono što je jedino vredno ‒ da se čovek nikad ne oseti obezvređenim.
Zato su štrajkovi u prosvetnom sistemu kroz duge decenije bili bezuspešni: oko plana ili cilja nije bilo dogovora pre štrajka, jer da je postojao dogovor, onda bi ‒ naravno ‒ i njegova realizacija bila uspešnija. Ovako se uvek o nečemu govorilo, ali se nikad nije izustilo ono što je neophodno da jedna revolucija zapali žišku: da se poveruje kako to što sledi nakon revolucije onom koji je predvodi ili u njoj učestvuje ‒ pripada. A svaka revolucija ‒ to je bar jasno ‒ molba je da se dostojnije živi ili da se uopšte živi. Međutim, ako je u nama skrivena sumnja ‒ neprobojna i tiha ‒ da mi nemamo pravo na život iako smo živi, onda ćemo život provesti uvređeni što je tako, okrivljujući druge za sve patnje ovog sveta.
Hoćemo li ikad razumeti da sve dok popuštamo ‒ bićemo kao kolut savitljivi i svemu ćemo se prilagoditi, neko će nas možda i nagraditi za taj trud, ali pred sobom bićemo ružni, pogrbljeni i jadni, nesposobni da ikog naučimo lekcijama koje ni sami nismo savladali: onaj sistem koji obezvredi dobrog đaka, a lošem se dodvori, ne sme da nas povredi, već ohrabri da se protiv njega ‒ iz petnih žila ‒ borimo.
Ne sutra. Juče.
Autor: Biljana Kovačević