Prvog dana škole moje dete došlo je veselo i nasmejano posle trećeg časa kući. Seo je za sto i jedva je dočekao da uradi domaći zadatak. Svoj prvi.
U svesci je pisalo: „Nacrtaj svoju školu.“
– Mama, kako ti se čini? Je l’ dobro ovako?
– Pogledala sam u crtež i iskreno, nisam baš bila zadovoljna onim što vidim. Nacrtao je na brzinu zgradu škole, napisao ime škole na tabli i ništa nije bilo obojeno. Ipak, nisam želela da mu ubijem taj početni entuzijazam i da odmah kritikujem taj rad.
– Šta ti misliš o tom crtežu? – upitala sam ga.
– Pa ja ne znam, meni je bitno da li se tebi sviđa…
– Meni se svi tvoji crteži sviđaju. Lepo si nacrtao ovaj dimnjak i stepenište. I natpis na školi je odličan, učiteljica će sigurno biti iznenađena što već znaš da pišeš. A da li je ovaj crtež za ocenu? Šta misliš, koju ocenu ćeš dobiti?
– Pa koju mi da.
– A koju bi želeo da dobiješ?
– Pa najbolju, pet.
– Mhm… – klimam glavom.
– Šta misliš da li ću dobiti pet? – pita me on za „stručno“ mišljenje, a ja ponovo vešto izbegavam zamku.
– Šta ti misliš? Da li ovaj crtež može biti bolji?
– Pa mislim da bih mogao da nacrtam i neke prozore. I možda i neko drvo, pošto u školskom dvorištu ima drveća…. I igralište.
– Da, tako bi verovatno crtež izgledao još bolje. – klimam glavom, a on već uzima olovku u ruke i nastavlja da radi na crtežu.
Posle nekog vremena nacrtao je 50 prozora na jednoj polovini školske zgrade i veliko drvo sa druge strane, jer kako je sam rekao, stvarno više ne može da crta toliko prozora. Zatim je uzeo bojice i bez moje dalje intervencije obojio je kompletan crtež, uprkos tome što znam da mrzi da boji.
– I mama, šta misliš sad?
– Može li se učiniti još nešto da ovaj crtež bude bolji?
– Pa ja mislim da ne može. Ovo je baš crtež za peticu.
– Onda se nadam da će i učiteljica isto to da misli. Zaista je odličan. – kažem i zadovoljno u glavi samu sebe tapšem po ramenu što je moje dete samo uspelo da reši svoj prvi domaći zadatak.
Nekoliko dana kasnije počeo je sa radom produženi boravak i kada sam ga nakon posla pokupila, rekao mi je da jedan domaći zadatak nije uradio u boravku.
– Zašto?
– Eto, tako sam odlučio.
Stigli smo kući i pregledali smo knjige i sveske. Naišli smo na sporni domaći zadatak – dobio je da oboji dve sličice sa puno sitnih detalja.
– Ne želim da radim ovaj domaći! – rekao je moj sin na ivici suza i spustio glavicu na sto.
U glavi mi stoji jedno veliko roditeljsko „MORAŠ!“, ali govorim jedno pedagoško:
– U redu. Učiteljica će upisati u dnevnik da nisi uradio domaći, a ja ću znati da ga nisi zaboravio, nego si izabrao da ga ne uradiš. Mogu li barem da znam zbog čega ne želiš da ga radiš?
– Zato što će ovo sve biti preteško i predugo.
– Znači, ti bi želeo da uradiš taj domaći, ali se bojiš da će ti trebati previše vremena ili da nećeš uspeti sve da obojiš?
– Pa da! Vidi ovo! Moraću da vadim sto bojica! Uzmi jednu, oboji, vrati, uzmi drugu, oboji vrati i tako milion puta! – bio je ljutit.
– U pravu si. Sigurna sam da će ti trebati mnogo bojica za ove crteže. A možda bi mogao samo da obojiš majice od ovih pačića, pa da učiteljica zna da si barem pokušao da uradiš? Samo to malo, to nije tako strašno, zar ne?
– Nije… – rekao je on i seo je za sto. – Obojiću jednom u zeleno, jednom u plavo, a jednom u crveno. I majicu i kačket.
– To mi deluje kao dobar plan.
Nakon nekog vremena me je pozvao i pokazao mi je da su pačići gotovi. Obojio je čak i stopala u narandžasto.
– Šta bih mogao sledeće da obojim?
– Možda ovu vrtešku?
– Ne, neću to, za to mi treba i plava i zelena i narandžasta i ljubičasta, sto boja za jednu vrtešku!
– U redu. Deluje mi da si isplanirao da ta vrteška bude baš posebna. A ovaj točak? To nije teško, može sve biti sivo.
– Ne može sve biti sivo! Točak će biti siv, ovo gde se sedi će biti crveno, ovo okolo narandžasto, a čikica će biti žut, okej?
– Okej.
I obojio je i točak, i komplikovanu vrtešku i završio je i čak taj „najteži domaći zadatak“ za ovu nedelju, uprkos tome što je bio umoran posle celog dana u školi.
Moj sin nikako ne voli da boji i crta, a opet je prvi razred završio uz sve pohvale, a svoj omiljeni predmet, matematiku, učio je po specijalnom programu za talentovanu decu. Jedan deo njegovog uspeha može se pripisati urođenim osobinama, drugi deo su svakako rad i podrška okoline.
Nekada je deci potrebno dodatno objašnjenje zadataka. Nekada im je potrebno dodatno vreme za izvršenje zadatka. A nekada je samo potrebno da imamo poverenja u njih i da im dozvolimo da sami shvate da zaista mogu da postignu sve što zamisle.
Autor: Sandra Žarković