– Хеј, где си ти?! Каква си?
– Никаква. Почело друго полугодиште па хаос!
– Е, драга моја… да ја имам толике одморе где би ми био крај!
– То тако изгледа са стране. Један дан да си радила мој посао разумела би ме!
– Па, није ни мој лак…
– Нисам ни мислила да јесте, али ово је посебна врста хорора – не знаш да ли су гора деца, родитељи или колеге. О програму да не говорим, а ако почнем о захтевима у виду администрације заплакаћу!
– Бар су вам сад плату подигли, читам у вестима.
– Мхм… Да пружим руку на улици добила бих више.
– Жао ми је, заиста… Да ли си бар има ефекта толики твој труд? Знам да се убијаш како би ти часови били занимљиви…
– Ефекта?? Никаквог! Дођем наредног часа, а они као да су ме последњи пут видели пре шест година па се присећају о чему смо причали!
– Да, то је заиста депримирајуће…
– Наравно да јесте! Очајна сам! Хронично сам очајна! Програм је одвратан, то не могу да мењам…
– А да пишете неке петиције? Нешто да тражите, неки састанак?
– Ма с ким? Ко да тражи? Ћутиш и радиш!
– Али, то нема никаквог смисла… До пензије ћеш постати као они најгори матори наставници које и деца и колеге заобилазе у великом кругу.
– Па, ништа нема смисла! Кад су доносили нови правилник, молила сам у зборници да одемо на јавну расправу, да реагујемо на неке будалаштине, гледали су ме као идиота. Сви су колективно издувани балони! Сад их нервира што нас родитељи малтретирају! Е, сад је касно да се каје…
– Али, зашто више то радиш – не одговарају ти ни деца, ни родитељи, ни колеге, ни услови, ни правилници, ништа ти не одговара, а ти сваког дана идеш у ту школу и укопаваш се све дубље!
– А, шта друго да радим, молим те лепо?
– Ја мислим да нико није створен само за једну ствар. Свакако имаш друге таленте, само треба храбрости! Отвори приватни вртић, школицу шаха, креативне математике, нешто где ћеш бити задовољнија.
– Знаш ли колико то кошта? Регистрација школе, опремање простора… Па док развијеш посао…
– Тако ако размишљаш никад се нећеш померити ни милиметар и бићеш незадовољна до краја радног века. Онда ћеш бити незадовољна што ти је пензија мала.
– То је једино извесно!
– Ја не могу да замислим да идем на посао где ми је све одвратно. Изгубила бих ентузијазам, разболела бих се од нервирања…
– Ја се не бих зачудила да ме већ нешто једе изнутра!
– Али, зашто не пробаш нешто друго? Јави се на неки оглас, промени окружење, промени своје „дане мрмота“! Сигурно у том хроничном незадовољству ни не можеш да радиш као кад си задовољна!
– Немам ја простора да ризикујем! Од ове плате свакако немам уштеђевину!
– Да ли ти треба позајмица? Могу мало да помогнем!
– Од чега да вратим??
– Од тог новог посла! Од веће плате. Кад стигнеш!
– Не могу, све ми је то сувише ризично…
– А ово ти није ризично? Све катастрофа, све се распада, резултата рада нигде, али ти упорно настављаш да радиш баш ту!
– Не могу. Овде сам се некако уходала, пливам како знам и умем…
– Али, можеш више!
– Не знам да ли могу…
– Па, онда ништа.
– Па, то ти кажем.
Аутор: Маја Бугарчић