Ако сте у протеклој деценији постали родитељ, имате много разлога да будете збуњени. Нове технологије донеле су нове начине одрастања, деца живе потпуно другачијим темпом, време које проводе уз породицу далеко је краће, а у тих пар сати ви треба да одлучите какав родитељ желите да будете – строг и ауторитаран или онај код којег ће и дете имати право гласа, право да каже „не“.
А та одлука нимало није лака. Јер, ако пожурите да узмете уплакану бебу, наћи ће се неко ко ће рећи „пусти га, нека плаче, па нећеш ваљда да га навикнеш да му цео живот будеш на дугме?“. Ако дете које у продавници бесни јер жели баш сад да добије играчку не одведете сместа кући и дисциплинујете тако да му то више не падне на памет – то значи да ће се читав живот понашати размажено и очекивати да му се испуне све жеље. А ако вас трогодишњак удари у бесу, то је већ готова ствар. Кад постане тинејџер, од њега ћете добијати батине.
Овако на васпитање гледају они који на сам помен модерног родитељства испред себе виде слику родитеља који је дететов слуга.
Али модерно васпитање није то. Већина родитеља који вам кажу да су се уместо за традиционалне методе васпитања (кажњавање, тајм-аут, „мало по гузи“) одлучили за оне друге, модерне, уопште не планира да својој деци испуњава све жеље и допушта свако понашање. То су углавном родитељи који су се мало боље информисали и користе то што живе у ери када су многа истраживања показала где су наши родитељи грешили, па сад ми имамо могућност да то исправимо. А да су грешили, јасно је као дан. Довољно је да се окренете око себе и погледате друштво какво имамо.
Шта је „модерно васпитање“?
Модерно васпитање је када детету дозволите да има емоције и да их покаже, али не и да то значи да ће му жеља бити испуњена само зато што бесни.
Пример: Ако дете не жели да иде кући са игралишта и због тога почне да прави сцену, баца се и бесни, модеран родитељ неће и сам почети да виче, прети, грди, удара (тј. неће и сам из истог разлога, осећаја немоћи, почети да се понаша слично детету) него ће одлучно, али нежно и уз објашњење подићи дете и однети кући. Једина разлика у односу на традиционалног родитеља је што ће то учинити без агресије и грдње. Дете ће морати да испоштује родитељску одлуку, али неће бити понижавано. Испади беса су нормална развојна фаза. Дете кроз њу пролази јер не може, не уме на други начин да искаже своју немоћ у датој ситуацији. То није никаква тековина модерног доба, већ је само нешто што данас можемо боље да разумемо него пре неколико деценија. Да су и наши родитељи то могли да разумеју, можда бисмо данас имали боље друштво. Јер ово које имамо, признаћете, није баш сјајно.
Модерно васпитање је и када дете које покушава да вас удари ухватите за руке говорећи му да је сада љуто и да то разумете, али да то не значи да има право да вас повређује. И замислите, не дозволите му да вас удара. Али, не морате и ви њега да ударите да би научило да то не сме да се ради. Не морате да вичете и кажњавате. Једноставно – не дозволите. Признаћете, глупо је да неког учите да нешто не сме да ради, радећи управо то исто. Да бисте задобили поштовање, много је ефектније да само не дозволите агресивно понашање према себи или неком другом.
Нажалост, данас многи не праве разлику између пермисивног и повезујућег родитељства. Пермисивни родитељи не сматрају себе модерним родитељима нити имају било какве дисциплинске методе. То су они које једноставно мрзи да се децом баве или који не умеју ништа друго осим да им све допусте, верујући да је то најбржи пут до дететове љубави. А заправо је то пут који води ка одбацивању и презиру.
Повезујуће родитељство је оно које уважава потребе и степен развоја детета, које тежи ка томе да су дете и родитељ блиски на начин на који прија обома и које подстиче обострано поштовање.
Родитељ није заслужио дететово поштовање само тиме што је родитељ. Дете није заслужило да се на његове негативне емоције гледа са неразумевањем, само зато што оне нама нису логичне.
А када следећи пут помислите како је некад васпитање било много квалитетније и како су наши родитељи били много бољи сетите се да се тест родитељства полаже тек на унуцима. Тако да, какви су били наши родитељи, знаћемо кад одрасту наша деца.
А. Цвјетић