Koliko ste puta prošli pored roditelja čije dete urla i baca se po podu, zakolutali očima i obećali čvrsto sebi da vam se ovo nikad neće desiti? Priznajem, i ja sam to radila. To obećanje i dalje držim čvrsto, jer moja beba ima samo 6 meseci i još uvek ne može ni da ustane samostalno, tako da će bacanje sigurno još malo pričekati.
Dok sam razmišljala o tome kakav roditelj želim da budem, zamišljala sam svoje dete kao divno, anđeoski plavo, mirno. Samo će treptati okicama i klimati glavicom, a nestašluci će se odvijati u za to predviđeno vreme – kada sam odmorna i lepo raspoložena. Šalu na stranu, moje dete i jeste divno i anđeoski plavo, ali čak i pored njega tako dobrog – uspela sam da prekršim neka obećanja data sebi još ranije. Za samo šest meseci? Da – tako brzo, a verujem da će ih biti još. Evo obećanja da “neću nikad” koja sam već stigla da prekršim:
Spavanje sa nama u krevetu – Priznajem, mislila sam da ovo nikada neću dozvoliti. Beba će od početka imati svoj krevetac, u njemu će spavati i svi srećni i zadovoljni. A onda je došlo uhodavanje s dojenjem, on mali, slab od žutice. Tražio je da sisa na svakih pola sata, čini mi se. Da ne bih svaki put ustajala i vraćala ga u krevetac onako iscrpljena – premestila sam ga kod nas. Priznajem, bila sam toliko zaplašena pričama o brzom navikavanju i teškom odvikavanju da sam zamišljala svoje dete kako u najmanju ruku do fakulteta spava s mamom i tatom u krevetu. Istina je daleko od toga. Prvo, ne da mi nije smetalo to što spava s nama, već sam u tome našla neopisiv užitak. Predivno je kada se usred noći probudim, pogledam ga onako usnulog i poljubim, a on se promeškolji. Drugo, nije se navikao. Kada sam ga posle nekog vremena vratila u krevetac, ništa se nije dogodilo, osim da je nastavio lepo da spava, kao i ranije. Kada god smo poželeli, premestili bismo ga kod nas u krevet, uživali s njim, odmorili se, ali on i dalje najviše i najbolje spava u svom kutku. Da nam nije gužvanjac i da ne spavamo nemirno, verovatno bismo ga premestili skroz kod nas. Toliko o tom “neću nikad”. Nisam imala pojma koliko sreće zajednički spavanjac s bebom može doneti.
Nošenje i maženje kad god poželi – Ranije sam mislila da ću biti stroža. I naivno klimala glavom kada sam slušala čuvenu anegdotu o majci koja je trećeg dana poželela da vaspita dete i zakasnila tri dana. Kakva glupost! Moj instinkt mi je odmah čim sa ga uzela u naručje poručio – nosi ga, mazi ga, voli ga. I nije razmažen. Voljen je, mažen, pažen i uzvraća mi to na najbolji mogući način. Nisam ga vaspitavala, ukalupljavala – pratila sam njegov tempo, slušala njega i on je sam odredio svoj ritam. Lepo spava, lepo jede, vesela je i raspoložena beba. Kako sam samo naivna bila kad sam verovala u sve one priče o vaspitavanju bebe!
Dojenje u javnosti – Sećam se da sam pre porođaja rekla mužu kako mislim da to neću moći, bilo bi me stid. Nakon porođaja, kada je kompletno osoblje Kliničkog centra, čini mi se, bacilo pogled na moje intimne delove tela da proveri kako “napredujem”, stid je za mene prevaziđena kategorija. Jednim delom zbog toga, a drugim delom jer sam dojenje kao majka sagledala na potpuno drugačiji način – nešto najprirodnije na svetu – nemam nikakav problem i dojim svoju bebu gde god da se nađemo. I šaljem poruke podrške svim mamama koje se odluče na isto!
Zovem muža “tata” – Da beba promeni muželjev i moj odnos? Nikada! On će za mene uvek biti moj muškarac i roditeljstvo neće uopšte uticati na naš odnos. Ha-ha-ha! Istina je da je beba mnogo promenila naš odnos. Na bolje. Od početka se razumemo, pomažemo, držimo nekako zajedno i bez reči primećujemo koliko nas je ovo malo čudo povezalo za ceo život. Ali – zovemo se “mama” i “tata”. Nimalo privlačno, ali vrlo praktično. Naročito ako dete želite da naučite ovim prvim rečima.
Lizni pa obriši – svi znate za čuvenu majčinsku metodu čišćenja? Iako sam se odavno zarekla da to nikada neću raditi svom detetu (u trenutku kada je mama na isti način strugala ostatke hrane s mog obraza), uhvatila sam sebe da tako skidam mrlju s bebinog lica. Da, sada sam i zvanično majka!
To bi bile moje stavke sa “neću nikad” spiska koje sam već precrtala. I zbog svih sam zadovoljna i ponosna (pa i na poslednju, jer majčinstvo i jeste snalaženje u neverovatnim situacijama, zar ne?). Nešto mi govori da će se ovaj spisak nastaviti i proširiti. Do tada, koje su vaši prekršaji neiskusno sebi datih obećanja?
Izvor: carapice.wordpress.com