U Kanadi je u toku štrajk prosvetnih radnika i tim povodom oko 170.000 osnovaca ostaće bez pisanog dokaza o postignutom uspehu (ispunjenih knjižica). Razlog štrajka nije materijalna situacija, već (prvenstveno) plan Vlade da se broj dece u odeljenju poveća, što će, logično, smanjiti broj zaposlenih, ali i kvalitet rada s decom. U nastavku prenosimo obraćanje jedne učiteljice roditeljima koji su, ogorčeni, svu krivicu svalili upravo na nastavnike, ne shvatajući da će povećanje broja dece u odeljenju najviše štetiti njihovoj deci.
„Ne umem ni da objasnim koliko mi je, kao nastavnici državne osnovne škole u Torontu, žao što vaša deca ove godine neće dobiti konačne ocene niti popunjenu đačku knjižicu. Osećam se užasno.
Ali se neću zbog toga izvinjavati.
Zašto?
Zato što mi, učitelji, nemamo baš nijedan razlog da se izvinjavao. Bez obzira na to šta kažu direktori škola i Vlada, nije ovo naša krivica. Ovo nismo mi uradili, a svakako nije bio naš izbor da se stvari ovako završe.
Ali, ako mi je suditi po tolikim izjavama punim mržnje i nerazumevanja na Fejsbuku i Tviteru, mnogi od vas nas ne razumeju. Zapravo, mnogi misle smo mi, nastvanici, samo gomila preplaćenih lenjivaca koji vašu decu drže kao „taoce“. Evo, baš sam danas negde pročitala da su „učitelji zaslužili jedinicu“. A za šta to jedinicu. Da li vi uopšte znate za šta se mi borimo? Da li ste se potrudili da se stavite u našu kožu i razmislite o našim vapajima i molbama da nas čuju?
Možda to i ne znate, ali, ovog puta ne tražimo ni veće plate, ni bolje uslove rada ni pravo na bolovanje.
Tražimo samo ono što bi svi vi trebalo zdušno da podržite – bolje uslove obrazovanja za VAŠU decu. Ali, ako sve ostane onako kako je Vlada ispanirala, ako zaistapovećaju odeljenja, ako u toj meri standardizuju testove i počnu da kontrolišu kako trošimo svaki sekund vremena pripreme za časove, malo je verovatno da će VAŠA deca imati bolje obrazovanje.
Zato smo odlučili da se priključimo štrajku i ne unesemo ocene i komentare u kompjutere kako to inače radimo, već samo da ih predamo direktorima. Šta će oni s ocenama uraditi, odlučiće sami.
Ironično, nekoliko nedelja posle ove naše objave, direktori su pred javnost izašli s informacijom da tako ogroman posao kao što je unošenje ocena nije moguće odraditi u ovim uslovima kada nastavnici odbijaju da obave svoj posao.
E sad, ja možda jesam nastavnica engleskog, ali osnovnu matematiku poznajem. Obično, kad završim popunjavanje ocena, unošenje kometara i selokupan posao, sve to na tacni odnesem direktoru na proveru. On onda proveri da mi negde nije promaklo da stavim tačku na i, potrošivši na to 10-15 minuta. Nakon toga, ako ćemo iskreno, za prosto prepisivanje ocena u kompjuter, potrebno je nekoliko minuta. Tako da, u ovom slučaju, argument da je „u pitanju prevelik posao“ jednostavno ne pije vodu. Mi decu nismo ostavili neocenjenu, sve ocene su kod direktora. Ne, ovo je samo još jedan od načina, taktika da se roditelji i javnost okrenu protiv nas. Žele da „dokažu“ da mi kažnjavamo vašu decu.
Je l’tako? Evo, prošle nedelje baš, vodila sam svoje đake na takmičenje, završavala rad na ovogodišnjem projektu vezanom za očuvanje prirode, prikupila od đaka novac za ekskurziju na Nijagarine vodopade. Ako i to nije dovoljno, da dodam da sam naporno radila sa svojim đacima kako bismo postigli što bolje rezultate na kraju godine i svima dali fer ocene, bazirane na realno postignutim rezultatima. I nisam ja jedina. Znam još mnogo nastavnika koji su svakog dana ostajali do kasno, završavajući zaključivanje ocena, dnevnike i ostalu birokratiju. Budite sad iskreni i recite mi, dok nismo izašli u javnost i rekli da nećemo popuniti knjižice, da li ste primetili neku razliku u našem radu s vašom decom? Da li ste, u svakodnevnoj komunikaciji sa svojom decom i s nama imali utisak da iskorišćavamo vašu decu da bismo postigli lične ciljeve?
Nadam se da ste razumeli da se, s naše tačke gledišta, ništa nije promenilo. Mi i dalje pomažemo vašoj deci da završe svoje obaveze na najbolji način, i dalje dolazimo na časove, predajemo lekcije, ocenjujemo testove, a konačne ocene predajemo direktorima. Da li će oni odlučiti da ih podele s vama, na to ne možemo da utičemo. Ali se nadamo da hoće, jer, vaša deca su naporno radila da te ocene zasluže, i mi s njima. Vi, vaša deca i mi – svi zaslužujemo te knjižice i ta svedočanstva. I mnogo mi je žao što ih možda neće dobiti.
Ali… Neću se izvinjavati.“
Izvor: Huffingtonpost
Prevod i obrada: zelenaucionica.com