Постала је усамљена, иако је била гост код многих, постала је једна блиједа сјена себе каква је некада била, била је све само не ОДЛИЧНА.
Петица је била дивна. Сви су је вољели, сви су хтјели да се друже с њом јер је била јако популарна и омиљена у друштву. Многи су уздисали за њеном љепотом. Али, многи су знали да је није лако добити, да она баш и неће да се дружи са свима и да је некада и недостижна.
Она је била резервисана за пробрано друштво, за оне дјечаке и дјевојчице који редовно уче, који вриједно раде своје задаће, који учествују на часу, који су активни и који вриједно раде све оно што им се да као задатак. Е ти, такви, ученици су уживали у њеном друштву. Она је била њихова најбоља пријатељица. Редовно их је посјећивала, а они су је вољели и с нестрпљењем чекали да дође опет. Та љубав је била обострана.
Али шта је било са осталим? Па, и они су је вољели и код њих је знала доћи, посјетити их али не често, не из сваке области. Али и ту је била драг, дугоочекивани гост. За њену наклоност су се борили и они који су били добри и они мање добри. Ту и тамо, знала је и код њих свратити и то би тада било право весеље. Поносно су је спомињали и одрасли. Посебно су уживали када чују да је посјетила њихово дијете, а и најпоноснији су били они код којих је она била стални гост. Истина је и то да су сви знали да је њу тешко придобити, да је тврд орах, да се око ње мораш потрудити и добро загријати столицу и да она не пада с неба.
Али једног дана надви се страшни облак над земљом Школском. Све се промијени. Завладаше нека нова, чудна времена у којој сви ученици и ученице и сви родитељи похлепно пожељеше петицу. Али шта је ту чудно и прије су је жељели?
Да, али сада је пожељеше они који не уче редовно, они који не раде домаће задатке, они који не учествују на часу, они који нису активни и који никако не воле да уче. Од тог тренутка кренуше у трку сви. Петица се толико збунила да није могла да вјерује шта је снашло. Све је очекивала, али да ће бити тако популарна и тражена није могла ни помислити. Посебно је та њена силна популарност изазвала гњев код њених пријатељица четворке врлодобре, тројке добре, двојке довољне и јединице недовољне.
„Па шта је с нама! Зар ми не постојимо! ЗАР СМО МИ ТАКО ЛОШЕ, БЕЗВЕЗНЕ И НИШТАВНЕ? Зар се нама нико не радује? Зашто сви од нас бјеже? Шта смо то ми криве? И ми можемо да будемо добре пријатељице, да врлодобро загрилимо ваше знање, да добро наградимо ваш труд, да вам будемо довољан потдстрек и да вам будемо опомена да будете добри. Зар је то тако лоше, зар се то не цијени?“
Али њих многи нису слушали. Њихов глас нико није чуо. Дјеца су бјежала од њих, избјегавали су их кад год су то могли. А родитељи су дјеци пријетили:
Четворка није за тебе!
Тројка ти није добра другарица!
Двојку више код тебе нећу да видим!
Јединице се клони!
Замрзила дјеца четворку, тројку, двојку и јединицу као да су ванземаљци, као да су то нека зла бића која ће их одвести у пропаст.
Петица се толико уморила од свог бјежања да би се најрадије вратила у црвену оловку одакле је дошла, сакрила се и да је нико никада више не види. Међутим, извлачили су је за уши када се није дала, вукли за рукав по ходницима, позивали на телефон у касне сате, пријетили јој да се нацрта код њих…
Одједном је морала са свима да се дружи, са свима да буде најбоља пријатељица. Али најгоре од свега је што је морала да четворку гурне у крај, да тројку поклопи по глави, да двојку избрише са мапе и да јединицу никада више не види ни близу себе. Постала је усамљена, иако је била гост код многих, постала је једна блиједа сјена себе каква је некада била, била је све само не ОДЛИЧНА.
ЧИЧА МИЧА ОВО ЈЕ ИСТИНИТА ПРИЧА!
Селма Карић
Извор: obrazovniportal.ba