Још увек се сећам наставнице страног језика која ми је предавала у основној школи и њеног оштрог изгледа лица када би јој неко прекинуо час, па макар то био и сам директор школе. Неретко знала је она у тим приликама да час одржи поново, заказавши га у термину пре или после редовних часова. До последњег радног дана, она је држала ниво. Њена је оцена била увек кристално реална. Ретке су иначе тада биле прилике када је неко улазио у учионицу за време часа и на тај начин ометао наставу.
Данас је ситуација сасвим другачија. Неретко на час вам може ући некакав инструктор неке спортске школе нудећи разноразни пропагандни материјал, који по дозволи директора планира да подели. Да ме не разумете погрешно – присталица сам спортских активности на које деца данас одлазе, али не и маркетинга од кога почетком септембра не можете поштено да одржите часове. Лично мислим да би строго требало забранити било какву пропагандну активност у школи. Постоје данас многа средстава масовних комуникација, па изволите, рекламирајте се „до миле воље“.
Држим данас час физичког васпитања. Уђе у салу директорка школе, рачунам нешто проверава. За њом и локална телевизијска екипа. Ја „Добар дан“. Они без „Добар дан“. Рачунам мало ће ту да се промувају и изађу. Кад не лези враже, монтира се камера, договара се интервју, деца гледају шта се дешава, ја држим час. Ко велим да се посклоним, да не сметам. Упитах да се померим ако сметамо. „Не, не“, одговорише, „баш нам тако одговара!“ Обавише планирани интервју. Ваљда је то нешто много значајно што се изводи настава физичког, а не нормално и неопходно. Окрену се новинарка према деци, пита их нешто – њих пар, ја и даље држим час. Завршише и одоше до друге групе ученика. Снимаше, снимаше, вратише се опет до мене. Каже новинарка: „Е, сад Ви да нешто кажете“. Рекох: „Жао ми је, али држим час“. „Шта има везе?“, одговори ми она на то.
Помислих: „Данас на жалост и нема везе“.
Без: „Извините што прекидамо час!“ Без: „Да ли можемо да поставимо ученицима неколико питања?“ Без имало куртоазије, напустише фискултурну салу, а за њима и ми јер – „час“ је приведен крају.
Аутор: uciteljica.kraljevo.com