Резултати овогодишњег завршног испита из српског језика и књижевности покренули су очекивану расправу о тежини теста. Мањи број бодова у поређењу са математиком и изборним предметом многе је навео на закључак да је узрок у захтевности задатака. Пажљив увид у структуру теста, међутим, открива једну занимљивију и значајнију појаву: испит је показао стварни домет ученичке читалачке и функционалне писмености.
Граматички део теста почивао је на садржајима који годинама представљају окосницу наставе српског језика. Препознавање врсте речи, синтаксичке службе, гласовних промена, глаголских облика, зависних реченица и падежних значења припада основном корпусу знања које ученик осмог разреда сусреће током читавог школовања. Реч је о градиву које се обнавља, систематизује и проверава из године у годину. Ту најпре долазимо до појма функционалне писмености. Није довољно да ученик зна шта је придев, ако не уме да га препозна у конкретној реченици. Дефиниција условне реченице је једно, а њено логичко уочавање у тексту – нешто сасвим друго. Исто важи и за присвојну заменицу и за гласовне промене.
Логика, а не механичко учење, ступа на сцену и када се одређују стилске фигуре.
На другој страни, значајан број задатака захтевао је пажљиво читање, разумевање контекста, уочавање односа међу идејама, тумачење ставова и логичко закључивање. Пред ученике је постављен захтев који представља саму суштину образовања: способност да се знање употреби.
У томе се крије и најважнија порука овогодишњег теста.
Савремени ученик одраста у свету кратких форми, брзих информација и непрекидног смењивања садржаја. Пажња се распоређује на више страна истовремено, а читање постепено губи карактер стрпљивог и продубљеног сусрета са текстом. Навика прелиставања све чешће потискује навику разумевања. У таквим околностима и сасвим приступачан текст може постати захтеван задатак.
Зато резултати овог испита заслужују шире тумачење. Они говоре о односу према читању, о трајању концентрације, о способности праћења смислене целине и о сигурности у примени знања. Сваки пропуштени детаљ у тексту, свака непрепозната логичка веза и свака површно прочитана реченица постепено се претварају у изгубљене бодове.
Посебну пажњу привлачи чињеница да су неки задаци били решиви и онда када ученик није сигуран у значење поједине речи. Контекст, ситуација и логика текста водили су ка тачном одговору. Ту долази до изражаја разлика између меморисаног знања и функционалне писмености. Једна почива на репродукцији, друга на разумевању.
Због тога расправа о будућим тестовима заслужује другачије полазиште. Развој образовања добија највише онда када се јачају способности које стоје иза сваког предмета: читање са разумевањем, аналитичко мишљење, повезивање информација и закључивање. Те вештине представљају темељ на коме почивају и језик, и математика, и природне науке.
Највећи простор за напредак налази се у првим годинама школовања. Тада се обликују читалачке навике, развија језичка сигурност и настаје однос према књизи и уопште читању који касније одређује успех у свим областима учења. Сваки ученик који са лакоћом чита, разуме и тумачи текст поседује снажан ослонац за целокупно даље образовање.
Овогодишњи завршни испит из српског језика и књижевности зато превазилази оквир једнократне провере знања. Он отвара питање места које читање заузима у савременом животу младих људи. А одговор на то питање у великој мери одређује и будућност образовања. Јер тамо где читање постане навика, разумевање постаје природан процес, а знање добија снагу да се примени, повеже и претвори у мишљење.
Аутор: Милан Станковић, професор српског језика и књижевности из Бора