Када деца доживљавају социјалну (друштвену) анксиозност, она се плаше ситуација у којима морају да комуницирају са другим људима и плаше се ситуација где би била у центру пажње. Често су забринута да ће други мислити лоше о њима или да ће она (деца) урадити нешто што је срамотно.
Шта је социјална анксиозност код деце?
Социјална анксиозност углавном се виђа код старије деце и тинејдзера, али се може дијагностиковати чак и код деце на узрасту од четри године.
Неки од знакова социјалне анксиозности које деца показују могу бити слични овима:
Стидљива су или повучена;
Имају потешкоће да приђу другој деци или да се придруже неким групама;
Имају ограничен број пријатеља;
Избегавају ситуације у којима они примете да би можда били у фокусу (као на пример не желе да започну игру чак ни кад васпитач то затражи, не дају одговор на питање испред остале деце, посебно не када сви то очекују и сл.);
Размишљају да ће се догодити лоше ствари;
Школска деца, обично, имају страх да читају гласно испред разреда или да одговарају испред осталих;
Некада шкоска деца почну да избегавају свакодневне активности као што је одлазак у школу (симулирајући болест и сл.);
Школска деца избегавају или скоро никада не изводе перфомансе испред вршњака или старијих;
Често имају лошију концетрацију;
Такође, неретко је да имају страх да поручују храну испред других ако су у ресторану са не баш блиским особама, да избегавају рођенданске забаве, посете пријатељима;
Скоро никада не иницирају први игру или позив у парк и сл.;
Младја деца имају страх од нових ствари, раздражљива су и плачљива, одбијају да говоре, повлаче се из групе ( у присуству родитеља то раде чешће) и сл.;
Нека деца са социјалном анксиозношћу веома пажљиво прате дешавања у групи али се никада не излажу да то репродукују у групи већ све што су научили, рецимо у вртићу, кући без грешке могу и желе да понове;
Код деце са анксиознићшу недостаје поверење да пробају нове ствари, а некада се дешава да нису у стању да се суоче са свакодневним изазовима;
Нека анксиозна деца су склона бесним испадима;
и други, слични знаци.
Као и код одраслих, социјална анксиозност код деце може имати и физичке симптоме као што су мучнина, болови у стомаку, црвенило, подрхтавање руку и сл.
Није лако приметити социјалну анксиозност на овом узрасту. Разлог томе јесте јер су деца мала и често су послушна у установама (што је пожељна ситуација, је л да?) па отуда, можда, и мање посвећивање пажњи нечему што „не личи на проблем“. Такође, разлог је и тај што деца можда не умеју да причају о томе. У већини случајева, млађа деца немају довољно развијен фонд речи којим би могли да кажу шта им се дешава, чега се плаше и поводом чега су забринути.
Стид или социјална анксиозност?
Стидљивост сама по себи није проблем, многа стидљива деца остварују задовољавајућа, дугорочна пријатељства. Стид је проблем онда када спречава дете да се придружује свакодневним активностима као што су разредне дискусије код старије деце или забавни догађаји код вртићке деце, или стварање трајних пријатељства на путу одрастања. У том случају потребно је решавати проблем.
Како родитељи могу да помогну детету које има проблем социјалне анксиозности?
Постоји много ствари које можете радити код куће са децом, или када сте у неком другом социјалном окружењу, или пак када год разговарате са њима о њиховим узнемирјућим емоцијама.
Код куће:
Пробајте да припремите дете за ситуације поводом којих је упласено и забринуто. Одглумите ситуацију у кући и вежбајте ствари које би му олакшале при следећем сусрету са непожељном ситуацијом;
Подстакните дете да изврши одређено „детективско размишљање“ (ово можете да се договорите како би то изгледало и да направите као мини пројекат са дететом). На пример, ако оно мисли да ће му се сви смејати ако одговара на питања која су постављена у разреду или вртићкој групи, питајте „како зна да ће му се неко смејати?“.
Никада није на одмет да детету говорите о неким тренуцима када сте се и ви осећали забринуто у социјалним ситуацијама. Ово може да помогне да дете осети да је сасвим у реду да прича о томе како се осећа. Такође, сматраће то подршком.
У предшколсој установи или у школи:
Нежно охрабрујте дете да се придружи одређеној социјалној ситуацији и започне нове активности. Сами процените ситуацију али пробајте да избегавате ону која може проблем учинити горим;
Не приморавајте дете да разговара или ради ствари пред другима уколико то не жели у датом моменту. Када сте са другим људима избегавајте да изговарате ствари попут „хајде поздрави Јану“ , „Немој бити стидљив“ и сл. Ако дете има анксиозну реакцију на овакву ситуацију, немојте одмах губити стрпљење, веч пробајте други пут са мало више припреме. Немојте дете кажњавати због „неуспеха“ или га гурати у дату ситуацију на силу.
Није на одмет да обавестите вртић или васпитача, школу или учитељицу о дететовом проблему анксиозности. Такође, важно је и да напоменте шта све ви код куће радите са дететом по питању решавања проблема социјалне анксиозности и на које све начине му помажете. На овај начин се васпитачи укључују у проблем и постоји могућност да ће покушати да детету колико је то могуће пруже конзистенту подршку.
Када разговарате са дететом:
Ако приметите да ваше дете има трему да заврши неки задатак, рецимо да позове друга телефоном како би сазнао шта је за домаћи, дајте му до знања да мислите да је храбар са пуно похвала. Ако су, пак људи около, хвалите га тихо а када будте сами напрвите да је то веома битна ствар што је успео да одради тај задатак. Ово помаже да се негује дечје самопоздање;
Избегавајте да означите своје дете као „стидљиво“. Ако други коментаришу понашање вашег детета у друштвеним ситуацијама и то испред њега, можете увек одговорити „оноје углавном опуштено са људима и децом коју добро познаје“;
Колико год да се осећате фрустрирано, избегавајте да критикујете дете или да показујете било које негативно понашање када је у питању социјална анксиозност.
Текст приредила : Мирјана Марковић, психолог
Извор: decijapsihologija.rs