Uprkos tome što vam često hodaju na ivici živaca, naginjući uvek tako kao da će svakog časa preći tu zamišljenu liniju zvanu mamino strpljenje, odgajanje trogodišnjaka je neverovatno uzbudljivo. Kad je moj sin imao dve godine, stalno sam u sebi ponavljala „samo sačekaj da napuni tri, polako, sve će biti lakše”. A onda je pred mojim očima počeo da izrasta u pravog malog trinejdžera. Počeo je da razume stvari, da povezuje i, više od svega, stalno da istražuje i preispituje. I to je neizmerno naporno, ali je podjednako toliko i lepo.
Ali sa tom samospoznajom, mora doći i odgovornost i nezavisnost – dve stvari kojima pokušavam da naučim svog sina svaki dan.
I evo pet stvari koje smo moj muž i ja počeli da očekujemo od njega (i da mu pokazujemo) da uradi sam. Nešto mu ide teže, nešto lakše, ali polako uči.
1. Vreme za čišćenje – svako mora da pokupi iza sebe
Ako u kući imate dete od dve ili tri godine, onda znate da imaju tu moć da za nekoliko sekundi naprave takav nered, kao da je kroz kuću prošao tornado. Volela bih da ja mogu bilo šta da uradim tako brzo, koliko brzo on ume da napravi nered.
Naše novo pravilo, kojeg de vrlo dosledno držimo je sledeće: kada se završi igranje nekom igračkom, pre nego što uzme sledeću, ovu kojom se naigrao mora da skloni. Želim da vidi da svi mi koji živimo u kući delimo odgovornost za to kako naš dom izgleda. Ohrabrujući ga sad da obavlja svoj deo posla, za koji je svakako sposoban, stvaram temelje za budućnost, kako bi bio odgovoran i uredan.
Isto važi i za posle večere. Kad završi sa jelom, svoj pribor stavlja u mašinu za sudove. Kada se skine uveče, stvari ubacuje u korpu za prljav veš.
2. Samostalna igra, pa makar to bilo samo pet minuta
Ponekad moram da obavim neki poziv, spremim večeru ili odem do toaleta, a bez da me neko panično doziva. Uključujem ja njega u gotovo sve, pa čak i u pripremu večere, iako to znači da će stvari ići znatno sporije (ali je zabavno i nešto što možemo da radimo zajedno).
Samostalno igranje je veština koju mora da razvije, za dobro svih nas. Uostalom, u trenucima samostalne igre njegova mašta najintenzivnije radi. Čita knjige svojim igračkama, kuva u svojoj kuhinji, pravi farmu, vozi autiće… Pravo je uživanje to posmatrati.
3. Osnovne higijenske navike – čak i kad to znači da će napraviti veliki nered
Pranje ruku, pranje zuba, tuširanje, obaveze su u kojima je on aktivan učesnik. Sve to mora na kraju biti uz maminu ili tatinu pomoć, ali se on trudi da što više uradi sam jer zna da za veliki uspeh dolazi i veliko priznanje od nas. A tu je i osećaj samostalnosti i samopouzdanja zbog stvari koje on sada, kao veliki može da radi skoro sasvim sam.
Zadatak na kom sad radimo je da se sasvim sam potpuno skine za kupanje. Ponekad je potrebno mnogo strpljenja, i našeg i njegovog, ali radimo na tome, zajedno.
4. Deljenje znači ljubav – osim ako si trogodišnjak
Neophodna životna veština je i deljenje. U životu će mnogo toga morati da nauči da deli. Ali, da li ste to nekad pokušali racionalno da objasnite trogodišnjaku? Sa ukućanima ume da deli, to smo apsolvirali, ali kad nam drugari dođu u goste, ponekad izbije treći svetski rat. Rat za teritoriju. I ma koliko mi nekad bilo teško jer vidim da je za njega to veliki napor, nastavićemo da radimo na tome da nauči da deli svoje stvari.
5. Maniri trogodišnjaka
Ovo deluje malo kao da je iz nekog drugog vremena. Koliko vam se puta desilo da pridržite nekome vrata i on samo uđe i ne pogledavši vas, nemo, bez jednog običnog „hvala”. Mene to užasno rastuži
Fraze kao što su: „Izvinite”, „Hvala”, „Smem li” zaista može naučiti čak i trogodišnje dete. Nedavno smo bili u prodavnici i kad mu je prodavačica pružila čokoladicu koja je bila za njega, on je rekao „Hvala puno.” Ona je bila oduševljena, a ja kao mama tako ponosna.
Nema ničeg slađeg od malog deteta sa lepim manirima.