Нема школске године без насиља. Прецизније? Нема месеца у школској години без вршњачког злостављања. Још прецизније? Нема недеље да се у клупама осмолетке или средње школе не догоди нешто што би се могло подвести под категорију насиља.
Право у мету, без завијања у шарене папириће и еуфемизме да лепо изгледа и звучи, него реално – има ли дана без неког облика „једанпут учињеног или понављаног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика или запосленог у школи”, како закон дефинише насиље и злостављање?
Нема! Хтели ми то да признамо или не.
Вербално, психичко, физичко, социјално, виртуелно, какво год хоћете – занемаривање, злостављање, насиље – неискључив су, неукротив, неискорењив део ђачке свакодневице. И то није од јуче. И опстаје упркос тимовима, пројектима, стручни скуповима, обукама, појачаном васпитном раду са ученицима… којима је циљ заједнички – да се насиље међу децом заузда и сведе на најмању могућу меру.
Такав закључак увек изроде непредвидиви инциденти међу којима је  напад ученика другог разреда који се дрзнуо да песницом нокаутира другарицу из одељења у Другој економској школи у Београду.
Он има само шеснаест година. Показао је да нема задршку, да може песницом у фацу да опали и девојчицу, не марећи за последице. Ударац ју је оставио без свести неколико секунди, а нападач није одолео да по носу звизне и вршњака који је пришао да девојчицу заштити.
Да иронија буде снажнија, све се догодило у „школи без насиља” којом руководи строг директор, у просветним и родитељским круговима препознатљив као човек који не толерише насиље и по кратком поступку најстроже кажњава виновнике потенцијалног а некмоли истинског угрожавања безбедности ученика или наставника, ма кога у школском кругу.
Оштри директор бритко и недвосмислено запретио је да ће избацити насилника из школе. Подсетио је да средња школа није обавезна да искључење из образовног система за средњошколце постоји и може да се примени као најригорознија казна за најстроже забрањене пропусте. Истини за вољу, строги „диша” – меког срца, ипак није опалио најјачим оружјем просветног закона за којим је посегао у борби против вршњачког насиља.
Педагог човек, забринут за даљу судбину адолесцента предочио је и понудио за нападача мање штетну опцију – да га мајка моментално испише, тиме обустави покренут васпитно-дисциплински поступак, сачува оцене, па и петицу из владања и добије шансу да разред заврши и школовање настави без прекида.
„Јунак” је молбом родитеља „због личних разлога” хитно исписан. Заправо је кажњен премештањем у другу школу. Можда је то примерена санкција за дете које се до сада примерно владало, а можда је недовољна опомена прикривеним будућим насилницима.