Gledam, čitam i ne verujem… Najpre se danima na internetu vrteo snimak najnovijeg slučaja mlaćenja profesora, a onda je pukla i „oflajn“ bruka, i ostali mediji su počeli da bruje o tome.
Dobro je. Hvala tom nesvesnom učeniku prvog razreda koji je okačio na Jutjub kako njegov drugar iz razreda bar 30 cm viši i 30 kila teži mlati svoju profesorku. Jer, da on to nije uradio, ne bi znali mnogo toga, ni mi ni ministarstvo:
– Da je sasvim o.k. naučiti pameti nastavnicu jer nije htela da popravi ocenu, da njemu dnevnik da ga on sredi, šta god…
– Da bi i nastavnica i škola, ćutali o tome da nije „pukla bruka“ i sve došlo do medija.
– Da je moguće napraviti takvu svinjariju, a onda se elegantno ispisati iz škole i verovatno pričekati malo da se zaboravi, a onda nastaviti srećno sa svojim „blaženim“ životom (uprkos činjenici da se najavljuje neka krivična prijava, u pitanju je maloletnik, a naše sudstvo sporije od puža, te od te priče ako nešto bude, sin će već imati reputaciju lokalnog nasilnika koji verovatno nosi pištolj za pojasom)
– Da se posle svega upire prstom u nesrećnu profesorku (koja je batinama ispraćena u penziju, koju treba da dočeka krajem juna) jer je po jednoj verziji a) prva nasrnula a po drugoj b) nije odmah prijavila sve direktoru i inspekciji (verovatno postiđena i zgrožena)
– Da je u Srbiji danas svakako lakše odvaliti šamarčinu i pljunuti, nego naučiti Mendeljejev periodni sistem elemenata, na primer.
Ovaj spisak bi mogao da bude i mnogo duži, ali sa svakim redom, malo ovog mog zdravog razuma urla: zašto se svi ponašaju kao da je ovo normalno? Da li sam blesava što imam neodoljivu želju da tom malom (a jeste mali duplo je mlađi od mene) dodelim koju vaspitnu, mada očito zakasnelu?
Da se razumemo, en general, protivnik sam nasilja, naročito u obrazovnoj instituciji, naročito sam protiv da nastavnici malenim čupavim glavicama koje jedva vire iz klupa svojim ponašanjem nameću rešavanje konflikta nasiljem kao „poželjan model“. I profesor ne bi trebalo sebi da dozvoli da nekog udari. Prvi. Ali, ako imaš naspram sebe nekog ko je jači, mnogo bezobrazniji i bez trunke „domaćeg vaspitanja“ (o kojem stalno trubim), onda ne dnevnik, nego bilo šta što mi dođe do ruke, može da bude jedino rešenje. .U cilju samoodbrane naravno.
Dobro je prošao, ja bih bila mnogo grublja Neko će reći da mi je lako da se srdim iz perspektive majke dece koja su nedavno prohodala i da je lako pričati o nečem što nisi iskusio. Roditeljstvo je težak izazov, to stoji. Pogotovo danas, kada bukvalno imaš osećaj da su sva naša deca deca ulice, već od momenta kad krenu sami da vise u parkiću i da se igraju sličicama i pikaju loptu, da je uticaj koji imaš na njih zanemarljiv. Ali, onda se pitaš, a gde si bio druže do tad, šta si radio? U pravu su ljudi kad kažu – šta uradiš do škole, to je čovek, biće, individua, to je osnov koji se teško menja. Zbog ovakvih kao što je ovaj „dasa“, uvela bih ponovo klečanje na kukuruzu. Bolje sad, nego sutra kad milicija bude dolazila da nehajno napravi zapisnik jer je taj isti mali što je digao ruku na osobu koja treba da mu bude autoritet, malo „ispeglao“ ženu ili dete. Jer, nasilje je zarazno, osladi se…
Poenta valjda nije (samo) u groznom, nasilnom činu čiji smo snimak svi gledali i gledali u neverici. Ali, možda jeste u tome da je društvo, koje već deceniju i po živi u sindromu „kuvane žabe“, otupelo i na veće i krupunije stvari, pa svako koga ovo lično ne dotiče, ili nije doživeo na svojoj koži, okreće glavu ili ima svoje „rešenje“. Poenta je možda i da ministarstvo prosvete nema ideju, plan, neki cilj ka kojem se kreće, osim pametovanja raznih inspektora i teških reči izveštaja i procedura koji dobro zvuče u TV izjavama.
Poenta možda jeste da je i taj nesrećni nasilnik proizvod društva, porodice, okolnosti. Ali ne mislim da je nijedan „gnusni čin nastavnika“ bilo da favorizuje nekog učenika, ili je drzak ili ne zna da predaje, zaslužuje opakav epilog. Ono što Marko Paunović kaže na blogu možda jeste deo slagalice, ali svakako ne najveći, i ne onaj koji ovde nedostaje. I koliko jedan profesor može da bude nefer da doživi ovako nešto posle 40 godina rada? Pa, nije sve baš tako jednostavno…
Nemam razlog da branim nastavnike, naprotiv. Ima ih raznih, osetila sam na svojoj koži i netreljivost, i nepravdu i bila tužna i povređena više puta tokom školovanja. I oni su ljudi, sve što je ljusko nije im strano. Ali sa svakim novim slučajem nasilja u školi, čini mi se da je njihovo profesionalno dostojanstvo zgaženo, polomljeno. Posle male plate, loše motivacije na poslu, nesređenih odnosa u kolektivima, mlaćenje od strane učenika je poslednji stadijum njihovog pada.