Nove generacije roditelja prilikom vaspitanja dece sve više pribegavaju saosećajnim metodama, odnosno tzv. saosećajnom roditeljstvu, za koje bake i deke tvrde da je mlako i blago vaspitanje.
Pomenuti oblik vaspitanja prvenstveno se temelji na nežnim metodima, punim razumevanja dečijih potreba. Malo ko tokom svog života nije čuo rečenicu da „način na koji se brinete za dete u prvim godinama njegovog života uveliko utiče na to kakvo će ono biti kao odrasla osoba“.
Koliko saosećajno roditeljstvo pomaže deci da budu bolji ljudi kad odrastu u odnosu na one koji su tokom odrastanja izloženi čvrstoj ruci roditelja, priča banjalučki psiholog i edukator u „Školici za roditelje ili kako vaspitati dijete u savremenom dobu“ Snežana Jondža.
Ona ističe da saosećanje igra veliku ulogu u procesu vaspitanja, te da roditelji moraju biti senzitivni prema potrebama svoje dece.
– To su potrebe za sigurnošću, toplotom, njegom, prihvatanjem, ljubavlju, potrebe neophodne za preživljavanje, rast i razvoj deeteta. Problem nastaje kada roditelji ne razlikuju potrebe od dečijih želja pa krenu sa kupovinom najskupljih igračka bez kojih dete može da se igra – pojašnjava Jondža.
Prema njenim rečima, najbolji stil za vaspitanje je onaj koji zadovoljava sve dečije potrebe i mališana sprema za život u zajednici putem postavljanja granica.
– Društvo nam svakodnevno postavlja granice i zahteva da ih poštujemo. Zato je zadatak roditelja da dete pripreme i postave mu granice ponašanja. Disciplina je važan segment vaspitanja i ne zahteva autoritativan vaspitni stil koji je štetan za dete – priča Jondža i dodaje da se disciplina može postići metodima koji u isto vreme grade odnos poverenja i ljubavi između roditelja i deteta.
Jondža tvrdi da je nemoguće razmaziti decu ako im roditelji pokazuju ljubav, a postaju razmažena tek kada im se ne postavljaju granice i zahtevi i ako izostane disciplina.
– Ljubav i razumevanje ne isključuju disciplinu. Da bi dete izraslo u emotivno stabilnu, zrelu i samostalnu osobu, neophodno je da dobije ljubav i razumevanje i bude disciplinovano. Deci se mora zabraniti ponašanje koje je štetno za njih i okolinu – rekla je Jondža i precizirala da mame i tate treba da nauče da odbiju ispunjavanje dečijih želja, ali da pokažu detetu da ga u isto vreme vole i prihvataju.
Saosećanje i pokazivanje emocija ne isključuje korišćenje kazni i nagrada, naprotiv, vrlo su poželjne ukoliko se doziraju na pravi način. Neophodno je deci upućivati realne pohvale, a nagrade su poželjne kod većih uspeha.
– Kazne su destruktivne ukoliko uključuju nasilje, agresiju i uvrede, ali su vrlo konstruktivne ukoliko oduzimaju detetu ugodnosti poput gledanja crtaća ili mobilnog telefona, kao i zaduženja poput brisanja prašine, pranja sudova ili donošenja drva – pojasnila je Jondža.
Blogerka Sandra Simonović na svom blogu piše da povezujuće roditeljstvo stvara čvrste veza sa detetom, na osnovu kojeg roditelji postaju mudriji, saosećajniji i bolji jer pomažu detetu da izraste u sigurnu i smirenu osobu, te da takve odnose stvara s drugim ljudima.
– Saosećajno roditeljstvo se temelji na građenju odnosa. Nisu toliko važni sami metodi vaspitanja koliko je važan odnos među roditeljima i decom, traženje neprestanog dodira. Pretpostavka je da se dete neprimereno ponaša kada ne oseća vezu između roditelja i samog sebe. Kada nađemo način da osetimo jedno drugo, detetovo ponašanje je „uređeno“ i spremno za saradnju – piše Simonovićeva.
Ona naglašava da je temelj pomenutog vaspitanja lični rad samog roditelja i ističe da je važno detetu i sebi dozvoliti da osećaju i izraze sva osećanja kroz koja prolaze.
Glavne osobine saosećajnog roditeljstva:
*Izgradnja odnosa i traženje dodira kroz zajedničke trenutke, grljenje, izražavanje ljubavi rečima i delima, zajednički osmesi, igranje
*Lični rast i razvoj roditelja i iskreno njegovanje svog odnosa
*Dozvoljavanje izražavanja osećanja detetu
Podrška u teškim i trenucima snažnih emocija
Biti svjestan da je dete vaše ogledalo i da ono što vas muči, umara i nervira kod njega je zapravo ono što radite sami
Vaspitanje bez kazni i nagrada – Ne treba ni ponižavati, govoriti ružne reči i pogrdna imena i izbegavati izraze nikad i uvek, ne moralisati, ne podsmevati se, ne omalovažavati i slično.
Pohvale izgovarati opisno, na primer rečima opisati šta nam se najviše dopada na slici koju je dijete nacrtalo.
Reč problem zameniti rečju izazov kako biste se unutar sebe i porodice pomirili s tim da je svaka stvar, ma koliko zapetljana i teška bila, rešiva.
U govoru se ne koriste termini „dobro dete“ i „loše dete“ jer ne želimo poslušno dijete koje ne misli svojom glavom, već kreativno koje će dati lični doprinos svemu.
Autor : Anita Janković
Izvor:glasrpske