Може се рећи да је расположење родитеља главни фактор који одређује не само понашање детета, већ и реакцију родитеља на понашање детета. Понекад родитељи који су уморни, под стресом, љути или забринути због нечега бесно реагују на одређено понашање детета које би им у другој ситуацији можда било и симпатично. Неки родитељи су тога свесни, други нису.
Шта родитељи треба да знају?
Када је расположење родитеља непредвидиво, деца осећају несигурност и тескобу.
Када родитељи једног дана не обраћају пажњу на понашање детета, а следећег дана се наљуте због истог понашања, дете се осећа збуњено.
Када се родитељи наљуте на дете, јер су забринути због нечег другог, дете је огорчено, јер су родитељи према њему поступили неправедно.
Када су родитељи често љути или лоше расположени, дете се осећа угрожено и уплашено.
Када виде нерасположење родитеља, деца то повезују са собом и могу имати осећање кривице.
Важно за родитеље је да воде бригу о себи и да своје проблеме решавају на конструктиван начин, који неће повредити њихову децу.
Утицај љутње и беса родитеља
Стрес је нормативни део родитељства. Очекивано је да ће се родитељи често осетити фрустрираним или уплашеним одагајући дете, а некада ће та осећања изазвати љутњу.
Шта још родитељи треба да знају?
Родитељи се најчешће наљуте када мисле да се дете намерно понаша неваљало. Ако родитељи мисле да дете може да контролише своја осећања и своје понашање, али то намерно не чини, јер хоће да изнервира и наљути родитеље, велика је вероватноћа да ће такво тумачење понашања детета изазвати љутњу родитеља.
Дете плаши љутња родитеља, јер то није реакција коју очекују.
Родитељи треба да знају да мала деца другачије мисле и осећају, да не повезују узрок и последицу на начин на који то чине одрасли, а да све што се дешава око њих повезују са собом.
Мала деца немају емпатију, не схватају како се родитељи осећају. Они не знају шта ће родитеље наљутити, али покушавају то да схвате.
И одрастање је стресно. Деца се свакодневно сусрећу са фрусрацијама, јер се ствари не одвијају онако како они желе и очекују.
Деца од родитеља треба да науче како да се носе са фрустрацијама, како да се понашају када су љути.
Деца уче постепено. Треба им времена да у потпуности схвате чему их родитељи настоје научити. Али, њихово схватање је кључ за достизање дугорочних циљева у васпитању.
Утицај критике и приговарања
Родитељи некада желе да промене понашање детета говорећи му да је лоше, неваспитано, неспретно, незрело или неспособно. Када дете чује такве критике осећа се одбаченим.
Ако дете себе доживљава као лоше, вероватно ће и радити ствари које родитељи сматрају лошим.
Ако дете себе види као неспособно, мала је вероватноћа да ће се трудити да научи нове вештине.
Деца уче. У стицању знања и вештина уздају се у родитеље. Потребан им је подстицај од родитеља и подршка.
Деца са јаким самопоштовањем су успешнија, јер су мотивисанија да покушавају и не стрепе од неуспеха. Срећнија су, јер се осећају добро због своје способности да се носе са неуспехом. Имају бољи однос са својим родитељима, јер знају да родитељи верују у њих.
Родитељи граде самопоштовање своје деце тако што препознају и уважавају труд своје деце и када нису најуспешнија, вреднују жељу детета да помогне, пружају им подршку и када су неуспешни и храбре их да покушају поново, препознају и истичу посебности.
Утицај физичког кажњавања
Родитељи мисле да ће дете научити важну лекцију (да не понавља непожељно понашање) ако га ударе. Оно што деца науче из физичког кажњавања је:
Ударање је прихватљива реакција на љутњу.
Људи којима верују и од којих очекују да их заштите ће их повредити.
Треба да се боје својих родитеља уместо да им верују и да очекују да ће им помоћи и научити их важним стварима.
Њихов дом је несигурно место за учење и за истраживање.
Родитељи треба да размишљају чему у дугорочном смислу желе научити своје дете. Ако желе да га науче да буду ненасилно, морају му показати како да буде такво. Родитељи треба да размисле како је то када вас ударе када сте одрасли. Када нас ударе осећамо се понижено. Нисмо мотивисани да удовољимо особи која нас је ударила, осећамо огорченост, страх, а понекад се дешава и да желимо да се осветимо.
Савети за контролисање љутње родитеља
Избројте до 10 пре него што било шта кажете или урадите. Ако сте још увек љути, удаљите се, изађите из просторије и дајте себи времена да се смирите.Опустите рамена, дубоко удахните и понављајте себи неку смирујућу реченицу.
Не говорите ништа док се не смирите.
Направите тајм-аут. Реците детету и себи да вас је његово понашање наљутило и да о томе нећете да разговарате док се не смирите.
Размислите о ситуацији. Размислите због чега се ваше дете могло понашати тако како се понашало. Сагледајте ситуацију из његове тачке гледишта. Осмислите реакцију која ће уважавати ситуацију гледано из угла детета и у којој ћете детету објаснити шта вас је наљутило.
Разговарајте с дететом о томе шта се десило када сте испланирали реакацију која укључује ваше дугорочне циљеве, показује детету да га волите, узима у обзир то како дете мисли и осећа, али му даје јасан ред и структуру.
Запамтите да ситуација представља прилику да дете научите како се конфликт решава комуникацијом и процесом решавања проблема.
Љутњу разумите као знак да ваше дете и ви међусобно не разумете своје тачке гледишта, што значи да морате поново успоставити комуникацију засновану на разумевању.
Не дозволите да вас љутња наведе да кажете нешто злонамерно, ружно, да критикујете дете како би се осећало глупо, да га њега вичете или га ударите. Не покушавајте да се осветите детету зато што вас је његово понашање изритирало.
Упамтите да најважније ствари учимо у најтежим ситуацијама. Искористите сваку прилику да будете онаква особа каквом желите да постане ваше дете.
Аутор: Џоан Дурант „Позитивна дисциплина“