Može se reći da je raspoloženje roditelja glavni faktor koji određuje ne samo ponašanje deteta, već i reakciju roditelja na ponašanje deteta. Ponekad roditelji koji su umorni, pod stresom, ljuti ili zabrinuti zbog nečega besno reaguju na određeno ponašanje deteta koje bi im u drugoj situaciji možda bilo i simpatično. Neki roditelji su toga svesni, drugi nisu.
Šta roditelji treba da znaju?
Kada je raspoloženje roditelja nepredvidivo, deca osećaju nesigurnost i teskobu.
Kada roditelji jednog dana ne obraćaju pažnju na ponašanje deteta, a sledećeg dana se naljute zbog istog ponašanja, dete se oseća zbunjeno.
Kada se roditelji naljute na dete, jer su zabrinuti zbog nečeg drugog, dete je ogorčeno, jer su roditelji prema njemu postupili nepravedno.
Kada su roditelji često ljuti ili loše raspoloženi, dete se oseća ugroženo i uplašeno.
Kada vide neraspoloženje roditelja, deca to povezuju sa sobom i mogu imati osećanje krivice.
Važno za roditelje je da vode brigu o sebi i da svoje probleme rešavaju na konstruktivan način, koji neće povrediti njihovu decu.
Uticaj ljutnje i besa roditelja
Stres je normativni deo roditeljstva. Očekivano je da će se roditelji često osetiti frustriranim ili uplašenim odagajući dete, a nekada će ta osećanja izazvati ljutnju.
Šta još roditelji treba da znaju?
Roditelji se najčešće naljute kada misle da se dete namerno ponaša nevaljalo. Ako roditelji misle da dete može da kontroliše svoja osećanja i svoje ponašanje, ali to namerno ne čini, jer hoće da iznervira i naljuti roditelje, velika je verovatnoća da će takvo tumačenje ponašanja deteta izazvati ljutnju roditelja.
Dete plaši ljutnja roditelja, jer to nije reakcija koju očekuju.
Roditelji treba da znaju da mala deca drugačije misle i osećaju, da ne povezuju uzrok i posledicu na način na koji to čine odrasli, a da sve što se dešava oko njih povezuju sa sobom.
Mala deca nemaju empatiju, ne shvataju kako se roditelji osećaju. Oni ne znaju šta će roditelje naljutiti, ali pokušavaju to da shvate.
I odrastanje je stresno. Deca se svakodnevno susreću sa frusracijama, jer se stvari ne odvijaju onako kako oni žele i očekuju.
Deca od roditelja treba da nauče kako da se nose sa frustracijama, kako da se ponašaju kada su ljuti.
Deca uče postepeno. Treba im vremena da u potpunosti shvate čemu ih roditelji nastoje naučiti. Ali, njihovo shvatanje je ključ za dostizanje dugoročnih ciljeva u vaspitanju.
Uticaj kritike i prigovaranja
Roditelji nekada žele da promene ponašanje deteta govoreći mu da je loše, nevaspitano, nespretno, nezrelo ili nesposobno. Kada dete čuje takve kritike oseća se odbačenim.
Ako dete sebe doživljava kao loše, verovatno će i raditi stvari koje roditelji smatraju lošim.
Ako dete sebe vidi kao nesposobno, mala je verovatnoća da će se truditi da nauči nove veštine.
Deca uče. U sticanju znanja i veština uzdaju se u roditelje. Potreban im je podsticaj od roditelja i podrška.
Deca sa jakim samopoštovanjem su uspešnija, jer su motivisanija da pokušavaju i ne strepe od neuspeha. Srećnija su, jer se osećaju dobro zbog svoje sposobnosti da se nose sa neuspehom. Imaju bolji odnos sa svojim roditeljima, jer znaju da roditelji veruju u njih.
Roditelji grade samopoštovanje svoje dece tako što prepoznaju i uvažavaju trud svoje dece i kada nisu najuspešnija, vrednuju želju deteta da pomogne, pružaju im podršku i kada su neuspešni i hrabre ih da pokušaju ponovo, prepoznaju i ističu posebnosti.
Uticaj fizičkog kažnjavanja
Roditelji misle da će dete naučiti važnu lekciju (da ne ponavlja nepoželjno ponašanje) ako ga udare. Ono što deca nauče iz fizičkog kažnjavanja je:
Udaranje je prihvatljiva reakcija na ljutnju.
Ljudi kojima veruju i od kojih očekuju da ih zaštite će ih povrediti.
Treba da se boje svojih roditelja umesto da im veruju i da očekuju da će im pomoći i naučiti ih važnim stvarima.
Njihov dom je nesigurno mesto za učenje i za istraživanje.
Roditelji treba da razmišljaju čemu u dugoročnom smislu žele naučiti svoje dete. Ako žele da ga nauče da budu nenasilno, moraju mu pokazati kako da bude takvo. Roditelji treba da razmisle kako je to kada vas udare kada ste odrasli. Kada nas udare osećamo se poniženo. Nismo motivisani da udovoljimo osobi koja nas je udarila, osećamo ogorčenost, strah, a ponekad se dešava i da želimo da se osvetimo.
Saveti za kontrolisanje ljutnje roditelja
Izbrojte do 10 pre nego što bilo šta kažete ili uradite. Ako ste još uvek ljuti, udaljite se, izađite iz prostorije i dajte sebi vremena da se smirite.Opustite ramena, duboko udahnite i ponavljajte sebi neku smirujuću rečenicu.
Ne govorite ništa dok se ne smirite.
Napravite tajm-aut. Recite detetu i sebi da vas je njegovo ponašanje naljutilo i da o tome nećete da razgovarate dok se ne smirite.
Razmislite o situaciji. Razmislite zbog čega se vaše dete moglo ponašati tako kako se ponašalo. Sagledajte situaciju iz njegove tačke gledišta. Osmislite reakciju koja će uvažavati situaciju gledano iz ugla deteta i u kojoj ćete detetu objasniti šta vas je naljutilo.
Razgovarajte s detetom o tome šta se desilo kada ste isplanirali reakaciju koja uključuje vaše dugoročne ciljeve, pokazuje detetu da ga volite, uzima u obzir to kako dete misli i oseća, ali mu daje jasan red i strukturu.
Zapamtite da situacija predstavlja priliku da dete naučite kako se konflikt rešava komunikacijom i procesom rešavanja problema.
Ljutnju razumite kao znak da vaše dete i vi međusobno ne razumete svoje tačke gledišta, što znači da morate ponovo uspostaviti komunikaciju zasnovanu na razumevanju.
Ne dozvolite da vas ljutnja navede da kažete nešto zlonamerno, ružno, da kritikujete dete kako bi se osećalo glupo, da ga njega vičete ili ga udarite. Ne pokušavajte da se osvetite detetu zato što vas je njegovo ponašanje izritiralo.
Upamtite da najvažnije stvari učimo u najtežim situacijama. Iskoristite svaku priliku da budete onakva osoba kakvom želite da postane vaše dete.
Autor: Džoan Durant „Pozitivna disciplina“