Деца рођена у доба интернета су „прва генерација са нижим коефицијентом интелигенције од њихових родитеља“
„Просто нема оправдања за оно што чинимо нашој деци“, каже француски неуронаучник Мишел Демурже.
Он сматра да дигитални уређаји негативно утичу на развој мозга деце.
„Ми им угрожавамо будућности“, каже он за BBC.
То је контроверзна тврдња, коју је изнео у најновијој књизи провокативног наслова Фабрика дигиталних кретена.
Његов избор речи је можда суров, али Демурже каже да његове ставове поткрепљују проверени подаци.
Као директора истраживања на француском Националном институту за здравље и експерта на том пољу који је радио на неким од најславнијих светских универзитета – као што су МИТ и Калифорнијски универзитет у САД – његова књига је покренула велику расправу око одгајања и васпитавања деце.
Али он ужива извесну популарност и изван академског света: Фабрика дигиталних кретенаје бестселер у Француској и преведена је на италијански и шпански.
Један од најупечатљивијих аргумената из књиге је да „дигитални домороци“ – деца рођена након популаризације интернета – имају нижи коефицијент интелигенције од њихових родитеља.
Да ли су данашњи млади прва генерација у историји са нижим коефицијентом интелигенције од претходне?
Јесу. Коефицијент интелигенције се мери стандардним тестом. Међутим, то није „замрзнути“ тест – он се често ревидира.
Моји родитељи нису радили исти тест као и ја, на пример, али група људи може да добије да ради старију верзију теста.
Радећи то, истраживачи су приметили у многим деловима света да коефицијент интелигенције расте од генерације до генерације.
То је названо „Флиновим ефектом“, по америчком психологу који је први описао овај феномен.
Али тај феномен је недавно у неколико земаља почео да се преокреће.
Истина је да на коефицијент интелигенције умногоме утичу фактори као што су здравствени систем, школски систем и исхрана.
Али ако узмемо земље у којима су друштвено-економски фактори прилично стабилни деценијама, видећемо да је „Флинов ефекат“ почео да јењава.
У тим земљама, „дигитални домороци“ су прва деца која имају нижи коефицијент интелигенције од њихових родитеља.
То је тренд који је забележен у Норвешкој, Данској, Финској, Холандији, Француској…
Чини се да се „Флинов ефекат“, одрживи пораст интелигенције из генерације у генерацију од четрдесетих година прошлог века, преокренуо у неколико земаља
Да ли овај пад IQ-a изазива коришћење дигиталне технологије?
Нажалост, још није могуће утврдити конкретну улогу сваког фактора, укључујући, на пример, загађење (нарочито рану изложености пестицидима) или изложеност екранима.
Оно што поуздано знамо јесте да време које дете проводи испред екрана има значајан утицај на IQ, чак и ако оно није једини кривац.
Велики број студија показао је да кад се појача гледање телевизије или играње видео игара, IQ и когнитивни развој опадају.
Погођени су стубови наше интелигенције: говор, концентрација, памћење и култура (дефинисана као корпус знања који нам помаже да организујемо и разумемо свет).
На крају, ови утицаји доводе до значајног пада успеха у школи.
А зашто коришћење дигиталне технологије има тај ефекат?
Узроци су такође јасно идентификовани: пад квалитета и квантитета интеракције са породицом, која је кључна за језик и емотивни развој.
Дошло је и до пада времена посвећеног другим активностима које обогаћују нечију личност (домаћи задаци, музика, уметност, читање, итд.); ометање сна, који је квантитативно скраћен а квалитативно нарушен; прекомерна стимулација пажње, што доводи до поремећаја концентрације, учења и импулсивности; недовољна стимулација интелекта, што спречава мозак да оствари свој пуни потенцијал; и наглашено седентарни начин живота који, уз телесни развој, утиче на то како се развија мозак.
Какву штету екрани чине неуролошком систему?
Мозак није „стабилан“ орган. Његове „коначне“ карактеристике зависе од искуства.
Свет у ком живимо и изазови са којима се сусрећемо модификују и његову структуру и функционисање, а неки делови мозга постају специјализовани, неке мреже настају и јачају, неке се губе, неке постају дебље, неке тање.
Примећено је да време проведено пред екраном у рекреативне сврхе одлаже анатомско сазревање мозга и његову функционалност у оквиру различитих когнитивних мрежа повезаних са језиком и пажњом.
Мора да се нагласи да не хране све активности развој мозга истом ефикасношћу.
Истраживач каже да је примећено да време проведено испред екрана из рекреативних разлога успорава развој мозга
Шта то значи?
Активности везане за школу, интелектуални рад, читање, музику, уметност, спортове и тако даље имају много већу снагу да структуирају и хране мозак него рекреативни екрани.
Потенцијал за пластичност мозга је екстреман током детињства и адолесценције.
Након тога, он креће да јењава. Не нестаје, али постаје много мање ефикасан.
Мозак може да се пореди са пластелином.
Испрва, он је влажан и лако је вајати са њим. Али временом постаје сувљи и много тежи за обликовање.
Проблем са екранима, поготово ако деца у њих буље из рекреативних разлога, јесте да они мењају развој мозга наше деце и осиромашују га.
Јесу ли сви екрани подједнако штетни?
Нико не говори да је „дигитална револуција“ лоша и да је треба зауставити.
Ја први проводим добар део радног дана са дигиталним алаткама.
А кад је моја ћерка кренула у основну школу, почео сам да је учим да користи неке софтвере и како да тражи информације на интернету.
Да ли ђаке треба учити основним компјутерским вештинама и алатима? Да, наравно.
Исто тако, може ли дигитална технологија бити релевантно оруђе у педагошком арсеналу наставника?
Наравно, ако је саставни део структуралног образовног пројекта и уколико употреба одређеног софтвера ефикасно промовише пренос знања.
Међутим, кад ставите екран у руке детета или адолесцента, готово увек превагне рекреативна употреба која највише осиромашује.
То укључује, редоследом важности: телевизију, која остаје екран број један за све узрасте (филмови, серије, спотови, итд.); потом видео игре (углавном акционе и насилне), и коначно, у време адолесценције, махнито и бескорисно самоизлагање на друштвеним мрежама.
Француски стручњак тврди да „ванмрежне активности“ – читање, музика, уметност, спорт итд. – имају много већи структурни и хранљиви ефекат на мозак
Колико времена обично деца и млади проведу испред екрана?
У просеку, скоро три сата дневно за двогодишњаке, око пет сати за осмогодишњаке и више од седам сати за адолесценте.
То значи да пре него што наврше 18 година, наша деца проведу еквивалент од 30 школских година испред рекреативних екрана или, ако тако више волите, 16 година пуног радног стажа!
То је просто сулудо и неодговорно.
Колико времена би деца требало да проводе испред рекреативних екрана?
Важно је укључивати децу.
Њима мора да се каже да рекреативна употреба екрана оштећује мозак, нарушава сан и омета овладавање језиком, слаби успех у школи, нарушава концентрацију и повећава ризик од гојазности, итд.
Неке студије су показале да је деци и адолесцентима лакше да следе правила у вези с екранима кад су им објашњени разлози за то и кад се озбиљно прича с њима о томе.
Општа идеја је следећа: у сваком узрасту, што мање то боље.
Преко тог општег правила, конкретније смернице могу да се пруже на основу дететовог узраста.
Пре шесте године, идеал је немати никакву изложеност екрану (што не значи да с времена на време не можете да погледате цртаће заједно са децом).
Од шесте године, уколико је садржај примерен и деца добијају довољно сна, употреба може да порасте на пола сата дневно, чак и сат, без значајних негативних последица.
Друга релевантна правила су: без екрана ујутро пре одласка у школу, ништа увече пред одлазак на спавање или кад су са другим људима.
И, изнад свега, без екрана у соби у којој се спава.
Али тешко је рећи нашој деци да су екрани проблем кад ми, као родитељи, константно проводимо време на нашим телефонима или за гејмерским конзолама.
Зашто су многи родитељи несвесни опасности екрана?
Зато што су информације које се родитељима дају некомплетне и пристрасне.
Главнотоковски медији су препуни непоткрепљених тврдњи, пропаганде која доводи у заблуду и нетачних информација.
Неусклађеност између медијских садржаја и научне реалности често је узнемирујућа, ако не и излуђујућа.
Не желим да кажем да су медији неискрени: раздвајање жита од кукоља није лако, чак ни за искрене и савесне новинаре.
Али дигитална индустрија генерише сваке године милијарде долара зараде. И, очигледно, деца и адолесценти су веома уносни ресурс.
А за компаније вредне милијарде долара, лако је пронаћи научнике који им угађају, посвећене лобисте и ентузијастичне трговце сумњом.
Даћу вам један пример.
Недавно је један психолог, наводно експерт за видео игре, објашњавао на разним медијским платформама да ове игре имају позитивне ефекте, да не би требало да се сатанизују, да неиграње чак може да буде хендикеп за будућност детета, да најнасилније игре могу да имају терапеутски ефекат и да ублажавају бес играча, и тако даље.
Проблем је у томе што ниједан од новинара који су интервјуисали овог „стручњака“ није поменуо да он ради за индустрију видео игара.
А то је само један пример од многих који су описани у мојој књизи.
Али мислим да има простора за наду. Временом је све теже порицати стварност.
Али има студија које показују, на пример, да видео игре помажу деци да остваре боље резултате у школи…
Дозволите ми да будем отворен: то је чиста глупост.
Та идеја је истинско ремек-дело пропаганде. Углавном је заснована на неколико изолованих студија са лошим подацима, које су објављене у секундарним часописима и које често противрече једна другој.
У занимљивој експерименталној истрази, гејмерске конзоле су дате деци којој добро иде у школи.
После четири месеца, откривено је да више времена проводе играјући а мање радећи домаћи. Њихове оцене су опале за око 5 одсто – што је много за само четири месеца!
У једној другој студији, деца су морала да науче списак речи.
Сат касније, некој деци је допуштено да играју видео игру са аутомобилским тркама. Два сата касније, ишла су на спавање.
Аутори студије су установили да играње игара утиче на сан и памћење.
Foto: Canva
Шта мислите какви ће припадници ове дигиталне генерације бити кад одрасту?
Често чујем да дигитални домороци имају „другачије“ знање.
Идеја је да су, иако показују мањкавости у речнику, пажњи и знању, веома добри у неким „другим стварима“.
Питање је како се дефинишу те „друге ствари“.
Разне студије указују на то да, за разлику од општег веровања, нису веома добри са компјутерима.
Извештај Европске уније чак објашњава да њихова ниско дигитално знање омета њихово усвајање дигиталних технологија у школама.
Друге студије показују да нису веома ефикасни у обради и разумевању огромне количине информација доступних на интернету.
Шта им онда уопште преостаје?
Очигледно су веома добри у коришћењу основних дигиталних апликација, куповини производа онлајн, скидању музике и филмова, итд.
Мене та деца подсећају на ону коју је описао Олдос Хаксли у славном дистопијском роману Врли нови свет: заведени глупом забавом, лишени језичких вештина, неспособни да размишљају о свету, али задовољни својом срећом у животу.
Неке земље почињу да усвајају законе којима се ограничава излагање деце екранима
Да ли неке земље почињу да усвајају законе о коришћењу екрана?
Да, нарочито у Азији.
Тајван, на пример, сматра да је претерано коришћење екрана облик злостављања детета.
Усвојио је закон који одређује високе новчане казне за родитеље који изложе дете млађе од 24 месеца било каквој дигиталној апликацији и који не ограничавају време проведено пред екранима за децу између две и 18 година.
У Кини, власти су предузеле драстичне мере да регулишу конзумирање видео игара међу малолетницима: деца и адолесценти више не смеју да се играју ноћу (између 22:00 и 08:00) или да прекораче 90 минута дневне изложености током радне недеље (продужене на 180 минута викендима и школским празницима).
Мислите ли да је добро што постоје закони који штите децу од екрана?
Не волим забране и не желим да ми било ко говори како да васпитавам своју ћерку.
Међутим, очигледно је да васпитне одлуке могу слободно да се доносе само кад су информације које се пружају родитељима искрене и комплетне.
Мислим да би фер кампања информација о утицају екрана на развој са јасним смерницама била добар почетак: нема екрана за децу до шест година а и тада не више од 30-60 минута дневно.
Демурже предвиђа да ће „дигитални домороци“ претрпети пораст социјалних неједнакости
Уколико ова дигитална оргија, како је ви називате, не престане, шта можемо да очекујемо?
Повећање друштвених неједнакости и све већу поделу нашег друштва на мањинску децу сачувану од ове „дигиталне оргије“ – такозване Алфе у Хакслијевом роману – која ће поседовати уз помоћ културе и језика сво оруђе неопходно да размишљају о свету и да га промишљају, и већинску децу с ограниченим когнитивним и културолошким оруђем – такозване Гаме из Хакслијевог романа – неспособну да разуме свет и понаша се као просветљени грађани.
Алфе ће похађати скупе приватне школе са „правим“ људским наставницима.
Гаме ће ићи у виртуелне државне школе с ограниченом људском подршком, где ће бити дојени псеудо-језиком сличним Орвеловом новоговору и учени основним вештинама средњих или нижих техничара (економске пројекције кажу да ће овај тип посла бити презаступљен у радној снази сутрашњице).
Тужан свет у коме ће се, као што је то рекао социолог Нил Постман, они забављати до смрти. Свет у ком ће, преко сталног и заглупљујућег приступа забави, научити да воле своју сервилност.
Извините што нисам позитивнији.
Можда (и надам се да) грешим. Нема оправдања за оно што радимо нашој деци и како угрожавамо њихову будућност и развој.
