Da je maloletni K. svoj bezumni čin izvršio kao srednjoškolac, možda bi osnovnu školu završio kao đak generacije.
Odličan učenik. Takmičar. Promoviše školu svojim nagradama. I što je najvažnije – miran.
U istu školu sa K. ide jedan A.
On nije primer za druge, a kamoli kandidat za đaka generacije. Ima prilično loše ocene, tokom odmora je vrlo nemiran, samo jurca. Pri tom, jedino ga zanima fudbal. Knjigu slabo hvata u ruke. Nastavnici su njegove roditelje više puta zvali na otvorena vrata.
Verujem da roditelje K. nisu morali da zovu. On nije pravio probleme.
Dok A. – ne d’o ti Bog!
I sad, počne ta jeziva tragedija, jedna nastavnica se snađe i zaključa učionicu. Spase decu. Ta nastavnica verovatno nije bila kandidat za najbolju u školi, niko je nikad nije video kao moguću direktorku. Ako nema nagrade sa takmičenja, sigurno nije mogla ni da proba da se probije.
Ako se na njenim časovima čuje žagor, moguće je i da je kolege kritikuju. Najčuveniji su oni koji imaju uspehe – nagrade i decu koja se odmah u njihovom predmetu istaknu kad odu u srednju školu ili na fakultet.
Dakle, zaključana deca, prateći uputstva nastavnice, kojima je niko nije učio, čučnu ispod stolova i ćute.
K. pomisli da je bilo dosta – odloži oružje, zovne policiju i preda se.
Deca se polako evakuišu. Stariji na Cvetni trg, mlađi u Manjež.
A. ne potrči na Cvetni trg. On prvo ode da vidi gde mu je mlađa sestra. Zagrli je i počne da plače. Ona se rasplače, potpuno nesvesna šta se dešavalo. Ona je drugi razred.
Zatim A. kad se uveri da je sestra bezbedna, ode kod svojih drugara, a ona na drugu stranu.
Surov je život i ovo će sve proći, možda se neće zaboraviti ali – život ide dalje.
I opet će se birati neki đaci generacije. Neko kao A. neće ući u izbor jer nema sve petice. Nemiran je. Neposlušan.
Odlikaši sa mnogo diploma i nagrada će i dalje biti postavljani kao primer. I samo će to biti kriterijum. Neki od njih biće sjajni ljudi, drugi možda i neće. Jer nije akademski uspeh taj koji odaje najbolje među nama.
I to je sve u redu. Postoje pravila za izbor vukovaca i učenika generacije, i zašto to menjati? A pravila jasno kažu: najviše se boduju diplome i petice. Super je ako si ti, učeniče, bio sjajan drugar i pomagao onima kojima je to potrebno. Ali da mi prebrojimo diplome i uspehe. Isto tako i ako nisi bio neki drugar. Važno je da si nakupio najviše medalja. Ali ako si bio sjajan, najbolji, ako si pomagao svima i uvek, ali ti se potkrala i neka četvorka – žao nam je, naš sistem kaže da ti nisi najbolji.
Samo, bi bilo dobro da svaka škola, koja na ulazu ima latinsku sentencu „Non scholae sed vitae discimus“, zamoli domara ili nekog visokog nastavnika ili učenika da je skinu. Nije fer da svakoga ko u školu kroči sačeka laž. U našim školama se uči sve osim života.
Tekst je zasnovan na istinitoj priči, a dečak A. je zaista jedan od „loših đaka“. Bar po kriterijumima školskog sistema. A namera ovog teksta nije da umanji značaj i važnost svih uspeha koje postižu dobri đaci. Među njima, kao i među „lošim đacima“ mnogo je ljudi koji će biti sjajni. Samo je pitanje šta je to što će ih sjajnim učiniti. Petice ili karakter. Ili oboje.
Autor: Maja Bugarčić