Био си на семинару? А шта је било за ручак?

октобар 29, 2019

„Е, стигао си!“ рече Никола кад је видео Небојшу на вратима зборнице.

„Ево синоћ, и данас имам пет часова, не знам како ћу издржати.“ Небојша преврну очима. Био је преуморан.

„Како је било?“ упита Марко.

„Могу ти рећи, јако добро. Тема је била настава физике у 21. веку, и довели су заиста добре говорнике, пуно их је било са Универзитета, па неки психолози, баш је било занимљиво! Радионице су биле феноменалне, били људи из целог региона, питаћу директора да на следећој седници одвоји време да испричам шта сам чуо!“ одушевљено је говорио Небојша.

„Јеси имао пристојан ручак, или сендвич као код нас?“ добаци Уна.

Небојша се наглас насмеја. „Не, стварно су баш, баш добри! Знаш, улетимо у колотечину, само кукамо како су деца немогућа, а радимо исто као пре четрдесет година. Овде су баш једноставно показали како може да се приђе ђацима на начин који је њима прихватљив. Ипак је ово сасвим другачија генерација, која одраста…“

Уна га прекиде: „Стварно, шта је било за ручак?“

„Право да ти кажем, не знам.“ рече Небојша. „Ја сам сваког дана у паузи ишао да се видим са кумом, он живи у Загребу, мислим да је био као неки шведски сто, немам појма.“

„Па, да, знао сам!“ Марко шутну столицу. „Да видиш шта су нама дали на овом последњем семинару за учитеље о инклузији, да те буде срамота! Дао сам им најгору оцену, и написао сам коментар, кад буду видели нико неће бити луд да то плати!“

„А тек оно што сам ја ишла о музици у настави… као да је остало из народне кухиње!“ рече Тамара са изразом гађења.

„Добро, ово и није био семинар, ово су као неки сусрети наставника физике…“ покуша Небојша да објасни, али га Никола прекиде.

„Па, је л’ добијаш поене за то?“

„Не знам… Не верујем, нисам о томе ни размишљао, право да ти кажем!“ рече Небојша збуњено.

„Па, о чему си размишљао? Убио си три дана ни за шта!“ чудио се Никола.

„А види ти то, сусрети наставника, и опет имају шведски сто! А овде акредитовани семинари, па бајат ђеврек за ручак, у најбољем случају!“ рече Уна.

„Ма, пустите ручак више, нико не иде тамо због ручка. Шта су причали?“ упита Силвија.

„Богами, идемо и због ручка!“ рече Тамара. „Ем те исцимају цео дан, мораш после да надокнађујеш часове, ем још и да останеш гладан! Па, нема смисла!“

„Наравно! Јок, него идем да ми у мојих шездесет и кусур неко објасни како се ради и како се држе часови!“ добаци Дина.

„Па, увек постоје нове методе, и да имате сто и кусур има нешто ново да се научи.“ рече Силвија.

„Ма, шио ми га Ђура! Млате празну сламу, и онда на паузи добијем флашицу воде која само што не прокључа, и неку кифлу да ти је гадно да је погледаш!“ настави Дина.

„Ја прошли пут кад сам видела шта су нам дали замотано у неке кесе, отишла сам код организатора и показала му, и рекла ’Треба да вас је срамота да ово послужите наставницима!’ и оставила кесу на његовом столу! Није му било пријатно, да знаш!“ рече Драгана.

„Ух, много га брига. Мислиш да је на следећем семинару било боље?“ рече Уна кроз саркастичан смех.

„Добро, али моје је да кажем! После сам чула да се једна колегиница отровала, а лепо сам јој рекла да боље не једе ништа!“ љутито рече Драгана.

„Чекајте, људи, ручак па ручак. Био Небојша три дана у Загребу, дајте да чујемо шта је научио!“ рече Наташа, и погледа Небојшу, надајући се да ће коначно доћи до речи.

„Мора да ће бити много бољи професор сад, кад је одслушао предавања у Загребу! Ми мислимо сви знају боље од нас! Зато смо и ту где смо!“ рече Никола.

„Добро, они су ипак у Европској унији, треба их чути, имају информације, методе, системе које ми немамо…“ Наташа је и даље гледала у Небојшу, покушавајући да покаже колегама да би било лепо да га пусте да проговори коју реч.

„Волела бих ја да их видим са тим методама и нашим учионицама и зеленом таблом и кредом! Молим те…“ нервирала се Дина.

„Могу вам рећи, ма како глупо звучало, да сам заиста научио доста тога новог! Био сам врло скептичан, али вредело је заиста!“ Небојша је покушао да врати разговор на своје путовање у Загреб и све што је тамо сазнао, али није му полазило за руком.

„Ух, могу мислити!“ прекиде га Уна. „Тако сам ја зимус ишла у Раковицу на семинар о пројектној настави у нади да ћу нешто научити, имали неку бомбастичну најаву, дођем тамо, оно иди ми – дођи ми, а за ручак кафа и један орео кекс!“

„Немогуће!“ рече углас неколико наставника.

„Кад ти кажем! Питај Цицу ако мени не верујеш!“ рече Уна.

„Орео кекс?! Па, стварно срамно!“ бесно рече Марко.

„Каже ми зет код њих у Словенији на семинарима добију ваучер, и иду у ресторан и једу!“ укључи се Слободан.

„Ех… у Словенији! Далеко смо ми од Словеније!“ насмеја се Тамара.

„Па, шта би фалило и овде?“ упита је Марко. „Мало ли пара узму за те семинаре, види само колико је котизација! Као да не могу да одвоје 500 динара за пристојан ручак!“

„Аман, људи, пустите више ручак, дај да чујемо Небојшу!“ рече Силвија.

„Одох ја да попуњавам електронски дневник, немам времена да слушам како нам свако мало неко испира мозак, упаковано у три фолије и два целофана, као нешто велико и важно!“ рече Драгана и извади мобилни телефон из ташне.

„Глупости! Питање је само докле ћемо трпети да нас тако вуку за нос!“ рече Уна

„Причај мени, мене стварно занима!“ рече Наташа Небојши. „Шта кажу они тамо?“. Силвија седе до ње да боље чује.

Пише: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Био си на семинару? А шта је било за ручак?"

  1. Ljiljana Ćuković каже:

    Počinjem polako da se pitam ko piše ove tekstove? Nastavnik,profesor,učitelj,hmmm…daj da ocrnimo prosvetne radnike iznutra, malo je što ih svi kritikuju, naša će kritika biti “konstruktivna”…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама