Налажење среће је животна мисија, и то не увек успешна. Заиста немам снаге да је тражим за четворо. Тако да ће моја деца морати да ураде оно што смо и ја и сви други морали да радимо, и траже је сама.
Бити родитељ заиста је тежак посао. Многи кажу и најтежи. Ипак, ја сам учинила родитељство далеко тежим него што је то било потребно, тиме што сам преузела на себе послове који нису били моји. Мој посао је да волим децу и бринем о њима, да учиним да се осећају безбедно и да умеју да себи крче пут кроз живот. Мој посао је да на синове пренесем систем вредности који имамо њихов отац и ја, колико год исправан или погрешан он био. Мој посао је да у свет пошаљем васпитане, добре и одговорне људе.Ово је само по себи велики задатак, не рачунајући све оне друге изазове који се постављају пред родитеље. Изазове које, искрено, не знам да ли ћу успети да остварим.
„Мој посао је да на синове пренесем систем вредности који имамо њихов отац и ја, колико год он исправан или погрешан био. Мој посао је да у свет пошаљем васпитане, добре и одговорне људе.“
Није мој задатак да пронађем шта је “страст” мога детета. Страст је по својој природи дубоко лична и индивидуалистичка ствар. Не може је просто једна особа открити уместо неког другог. Уколико је моја деца желе, мораће сами да је пронађу. Нема свако неку страст, а идеја да је свако има је измишљотина средње класе са краја 20. века. Верујте, много људи је живело и умрло и имали су дивне животе иако нису открили своју “страст”. Ни ја је немам и искрено, сасвим ми је ОК.Није мој посао ни да развијам самопоуздање код своје деце, већ да им омогућим да науче како да га сами стекну. Самопоуздање стичемо када себи постављамо изазовне циљеве и затим их остварујемо. Наравно, признање других је добродошло, али само онда када знамо да је заслужено (што деца запањујуће рано науче да разликују). Могу ја децу да охрабрујем да себи зацртају циљеве и да их се придржавају, али не могу да им улијем самопоуздање – њега морају сами да стекну.
„Није мој посао ни да развијам самопоуздање код своје деце, већ да им омогућим да науче како да га сами стекну.“
Мој посао није ни да будем њихово друшво. Волим да будем са својом децом, а будући да су постали адолесценти, мислим да волим да сам с њима, много више него што они воле да су са мном. Док су били мали, захтевали су моју пажњу и гризла ме је савест кад нисам могла с њима да се играм или да им правим друштво. Мислила сам да је до моја дужност. Деци су родитељи потребни ради љубави, утехе и савета… “друштво за игру на захтев” просто не спада у опис посла. Корисно је подсетити се да су најсрећнији они људи који су задовољни када су сами себи друштво.Није мој посао да усрећујем децу. Када бих открила рецепт за срећу, прилично сам сигурна да бих га продала и тако финансирала њихово школовање. Моја идеја среће није непроменљива и развијала се током времена. Знам да, кад добијеш оно што мислиш да желиш, не мораш постати срећан. Знам да новац купује мир, осећај сигурности и слободе од одређених тешкоћа, али да не може да усрећи. Знам да права срећа значи гледање на свет кроз сопствена сочива, а не она која вам намеће неко други, па чак ни ваши родитељи. А као мајка троје деце знам да је срећа толико различита ствар за свако дете да чак и кад бих имала моћ да је дарујем, све своје време трошила бих на њено прилагођавање сваком детету понаособ. Налажење среће је животна мисија, и то не увек успешна. Заиста нисам снаге да је тражим за четворо. Тако да ће моја деца морати да ураде оно што смо и ја и сви други морали да радимо, и траже је сама.
„Знам да је срећа толико различита ствар за свако дете да чак и кад бих имала моћ да је дарујем, све своје време трошила бих на њено прилагођавање сваком детету понаособ.“
Мој посао био је да их учим контроли нагона и одложеном задовољењу жеља. Нико од нас не може увек добити шта жели. Ролингстоунси су ме томе научили, и мој посао је да то пренесем својој деци.
Мој посао је да синовима омогућим везе који ће им трајати читав живот, људе на које се могу ослонити у невољи. Томе породица и блиски пријатељи служе. Али, још је много важније, да их научим да они увек треба да буду ту, за оне које воле.Мој посао је да их научим да разликују добро до лошег, у свету који им може слати супротне поруке.Мој посао је да се постарам да се отисну у свет што лепше васпитани и боље припремљени.Мој посао је да их учиним прилагодљивим и неоптерећеним прошлошћу, спремним за свет који још нису видели.Мој посао је да их научим да је понекад, мада ретко – излаз у одустајању. Не учимо се истрајности радећи оно што волимо, већ радећи оно што не волимо.
„Деци су родитељи потребни ради љубави, утехе и савета… “друштво за игру на захтев” просто не спада у опис посла.“
Родитељство од нас захтева све физичке, интелектуалне и емоционалне ресурсе које поседујемо. Оно је дугачак и сложен процес, а ја сам успела да га учиним много тежим него што би требало да буде. Као родитељи, увиђамо да је нашим родитељима било много лакше, да је живот тада био једноставнији и да су они родитељство доживели као далеко мањи изазов. Мислимо да је то зато, што су била лакша времена, која су од родитеља захтевала мање. Међутим, можда је обрнуто. Можда су наши родитељи боље знали колико могу да постигну. Можда су знали шта је њихов посао, а шта је посао нас, деце.
(Извор: Huffington Post)
Превела: Јована Папан
Извор: detinjarije.com