– Brate, mnogo su bezobrazni. – rekao je, podigao ruku i prstima opisao krug u vazduhu, što je konobaru bio jasan znak da ponovi turu od dva velika točena.
– Ko?
– Šta “ko“?! Ova deca današnja, moji, tvoji, svačiji… Brate, mene je ćale lemao ko vola. Ovo danas ne smeš ni popreko da pogledaš. Podvikneš malo, to se odma rasplače. Znaš kad sam ja plako? Nikad.
– E, nikad?
– Nikad, burazeru. Nikad.
– Ni kad te je matori lemo?
– Tad nisam ‘teo uzinat. Stisnem zube, ćutim, trpim, al suze – jok. Nema. Al zato me doveo u red.
– Je l’? U red, tebe?
– Što, šta mi fali?
– Ništa. Samo te žena ostavila.
– Nije ona mene ostavila. Ja sam nju otero. Kaže – imam nezgodnu narav. Nije joj bila nezgodna kad smo se upoznali, nego sad, posle deset godina… Znaš šta je rekla sudinici? Kaže “plašim se njega“. Ona – mene?! Znaš šta, trebalo je da kažem kako me gađala pikslom, češki kristal, tri kile u njoj!
– Pa što nisi?
– Šta?
– Rekao to, da te je gađala?
– Jesi ti lud? Da se brukam tamo? Još sudinica, da je muško, pa i nekako. I rekla još da sam naporan, da stalno kritikujem i nju i dete. Brate, znači, ne smeš ništa da kažeš. Ustane u deset – ćuti. Bulji u telefon po ceo dan – ćuti. I daj lovu, kad ti traže, i to je to. Ako progovoriš – ćale, aj nemoj da smaraš. Znaš ka’sam ja mom ćaletu smeo da kažem da smara?! Nikad.
– Nikad, burazeru. Nikad, pa ni tad.
– Znaš kad bi ja završio faks da mi nije bilo ćaleta?
– Nikad.
– A jeste me smarao, uči, uči, po ceo dan, glave nisam dizao, pa? Fali li mi šta? Imam li svoj dinar? Imam. Jesam li svoj čovek? Jesam.
– Jesi.
– Pa jesam. A nismo se uvek slagali… Znaš, kad mi je rekao da idem preko, a ja nisam ‘teo… Mesec dana nismo progovorili… Ova moja ostala u drugom stanju, četvrti mesec, kako da idem, gde da idem, s kim nju da ostavim? A on zapeo – kaže, ovakva prilika se ne propušta, pitaće te starost…
– A ko zna zašto je to dobro… Mislim, što si ostao ovde.
– Ne znam… sad mi žao što ga nisam poslušao. Mali bi se rodio i sa mnom i bez mene. Možda se ne bi viđali kao danas, al’ opet… ne bi’ ja njega ostavio… nismo mi, Pavlovići, neka repa bez korena…
– A sad ga viđaš?
– Viđam. Svake druge subote. I to uvek ona iz centra za socijalni rad mora da bude s nama. Kao – ja, opasan. Ja?! Nisam joj bio opasan kad sam donosio pare kući?! Kad sam se s trojicom tukao zbog nje?! Sad najednom – opasan.
– Žene…
– Kaže – moj otac je kriv, zbog njega sam ovakav. Reko’ lutko, možeš sve da mi diraš, al ćaleta da mi ostaviš na miru! Znaš li ti, bre, ko je on? Znaš li ti ko sam ja?! Aloooo!? Napisala tamo da sam bio zlostavljan ka’sam bio mali! Burazeru, pa svi smo bili zlostavljani onda. Znalo se – dobiješ keca – batine, zakasniš kući – batine, zovu iz škole – batine. Pa!? Je l’ ga mrzim? Ne mrzim.
– Gde ćaleta da mrziš…
– To ti pričam. Kapiraš?
– Takva su vremena bila.
– I tebe su tvoji lemali. Jesu?
– Šta znam, i nisu.
– Što? Šta ti je falilo?
– Otkud znam, pitaj njih, šta mene ispituješ tu?
– Ne ispitujem te, pitam samo, šta se odma’ Ajmo’ još po jedno…
– Ne mogu, e, moram da krenem.
– Sedi, ‘de ćeš? Sedi s drugom svojim… Jel’ žuriš negde?
– Ne, bre, samo… sedimo od podne…
– I znaš šta je još rekla ova moja? Da će da traži zabranu prilaska ako još jednom udarim malog.
– Jesi ga udario?
– Nisam, burazeru, keve mi. Opalio sam mu čvrgu. Ja ga nešto pitam, on ništa. Ja ponovo, on opet ništa. Samo blene u onaj mobilni. I ja, šta ću, opalim mu čvrgu. Al nisam jako, evo, ovako.
– Alo, bre, majmune, boli!
– Aj’ ne sviraj, nisam te ni pipnuo. Jesam li?
– Pa, jesi malo.
– Šta malo? Nimalo.
– Dobro, nimalo.
– E tako te volim! Dođi da te ljubi brat…
– Neka, bre, ne mora…
– Što? Je l’ smrdim, a? Je l’ ti frka da će neko da te vidi? Imaš problem neki možda, a?
– Nemam, brate, šta ti je…
– Pa daj onda ‘vamo tu glavu. Tako. Eto. Da nije i to možda bolelo?
– Nije.
– Da nećeš i ti možda da kažeš da imam nezgodnu narav? Je l’ te zvala za svedoka? Ide redom i zove sve, poludela načisto. Kevu mi zvala. Moju kevu, bre! Zamisli, sad ona treba da ode tamo i da kaže kako sam ja, JA – nezgodan?! Alo, burazeru, reko sam joj, vidi, lutko, svoje meso se ne jede… Za ćaleta mi napisala tamo da je alkoholičar, da je keva psihički labilna, da potičem iz neuravnotežene porodice? Znaš koliko mi je falilo da je sastavim sa zemljom?! Ovoliko! Evo ovoliko! Mislim, može da priča o njima šta ‘oće, al da nije bilo njih dvoje – pa znaš kad bi’ ja bio to što jesam? Nikad. Ni-ka-d. Je l’ tako?
– Tako’e, matori.
– A e.
– E.
Autor: Daniela Bakić