Није поента узети највећу кашику, него уживати у сваком залогају

март 8, 2015

Реаговање једне наше читатељке на коментаре поводом текста: “Да завршиш факултет, па да будеш госпођа професорка”
Поштовани читаоци, као један од читалаца овог поста, који је сам по себи изузетно поучан и (оградићу се) по мом мишљењу, изузетно алегоричан (похвалила бих довитљивост писца да на овакав “хумористицан” начин дочара беду у коју је запало насе школство, да не казем читаво друштво), мислим да сте изоставили суштину на коју је писац желела да укаже овим текстом.
rp_za_roditelje_22.09.2014.jpg
То што сте се сви ухватили за плате, фризуре и хаљине довољно говори до које границе досеже тренутна свест наше ојађене нације и просто сам поражена нивоом површности која избија из свих малициозних а прилично непромишљених коментара, сем часних изузетака, наравно.
Не бих рекла да се у посту уопште ради о незадовољству платом, већ првенствено о незадовољству друштвеним статусом професора и осталог образовног кадра, који је заиста понижавајући свима онима који би волели да свој посао обављају савесно и предано, без обзира на околности, радну средину, марљивост и заложеност ученика да савладају одређено градиво, поштују свог друга из клупе, вреднују час на којем су подједнако као и разлог због којег су у школској клупи.
Рекла бих и да се говори о недостатку времена за себе и своју породицу, услед свих наметнутих и свакако измишљених вредности, али и оних правих и загубљених које не стижемо или смо немоћни да себи приуштимо, као и неквалитетном образовном систему и закону који уопште не помаже и који обезвређује институцију као што је скола, али никако о томе о цему говори већина коментара.
Лично сам огорчена што се наш образовни систем преобратио у чисту трговину првог реда, по принципу: ти мени шећер и брашно, ја теби колач или празну тацну, зависи колики су нам апетити.
Али дипломатија је мајка, па се срећом о свему може договорити.
Но, нећемо о томе сада.
Заборавило се шта образовање представља, али ако ми дозволите, ја бих додала- и свако остало занимање, јер због чега Марија (иначе касирка) уме да буде предусретљива и да стрпљиво и љубазно (дозволи! професионално и с душом свакако), свакодневно, понекад и седам дана у недељи, углавном по више од осам сати, обавља свој посао, за разлику од њене колегинице Станке, која је сушта супротност горепоменуте услуге? Да се није пиле заплело у кучине и, уместо да јури свој сан из детињства и буде “лекал”, одлучила да се ипак приволи једноставнијој варијанти и без много муке ради за неке паре неки посао, па неће пропасти свет ваљда?
И због чега наставни кадар у једној основној школи мора да се дели у два клана – они који се убијају од довијања како доскочити систему а не иструнути у масовној хистерији и притиску са свих страна, а ипак предавати градиво тако да деца заиста науче несто корисно, и оних који се у зборницама отимају о парфеме, којекакве алате и остале којештарије, и на тај начин излажу спрдњи труд претходно наведених колега, јер другој групи је свакако важније да се увалила у угодан и завидан положај, јер то и само то је и био њихов циљ, а деца нека се туку, нека малтретирају другове и наставнике, ма слободно нека буду слободни у изражавању свог беса и неиживљености и нека ометају час, с друге стране има и колега који ће предавати а и оних који неће томе посветити макар један школски час, та јашта, па нема потребе сви да знају то што треба да предају, нисмо сви из истих побуда или једноставно разлога на својим радним местима.
Мишљење је, драге моје даме и господо, то које је угрожено, здраво, савесно и свесно мишљење, оно стваралачко и покретачко, добронамерно а не из задњих намера, не, оно није забрањено, чак је и пожељно, али није довољно само хтети, треба и умети. Према томе, треба се потрудити и пажљиво доскочити саговорнику, када и како доликује. Али не увек и било како, тако не, никада и никако.
Сви ми треба да се запитамо шта је нама лично уопште битно, због чега радимо то што радимо, да ли је циљ бавити се тренутно нечим да бисмо скупили за школарину, путовање или нешто друго, или ћемо радити то што радимо јер је то занимање које волимо, и желимо бити предани свом послу, на дуже стазе.
Не заборавите да се живот не мери бројем нула на крају месеца, позитивних или негативних, већ квалитетом живота током тог месеца. Није поента узети највећу кашику, него уживати у сваком залогају, без обзира на величину есцајга. Квалитет пре него квантитет! Коме још треба 30 пари ципела када су тротоари свакако непогодни и за најудобније патике?
Неко може имати плату од 15 хиљада и савим је мудро распоредити и бити срећан (наравно, не искључујем моменте бриге, немоћи, беса због стања у држави (за које смо, сматрам, делимично сви колективно одговорни).
Као што ономе ко има плату од 115 црвених статус на крају месеца може бити: незадовољан (јер не зна шта би с њима или има неки други оправдан разлог за своје стање).
Може бити да сам мало изашла из теме, или је, пак, малко проширила, то процените сами.
Мене лично је овај текст потакао на размишљање о томе колико је стање у школству лоше, колико је закон прекомерно заштитио децу која у великом броју случајева нису свесна шта раде и које су последице њихових поступака, остављајући мало простора наставницима да делају и буду пре свега педагози, колико се родитељи мало или погрешно баве својом децом, допуштајући им много, давајући им преко леба погаче, болесно и неразумно се уткрујући са другим родитељима ко ће колико чега имати, колико нико више нема меру без обзира на то чиме се бави, колико је данас нажалост недовољно радити један посао да би обезбедиле основне потребе за живот, и да не ширим даље, поента је јасна.
Пре него сто кренете да критички процењујете и оцењујете и мој коментар, желим да кажем и следеће: носила сам разлићите униформе током свог живота, радила за 8 и 48 хиљада, била срећна и несрећна током сваког од тих периода, била подстанар још за живота са родитељима, а и касније у соло режији, завршавала студије не јер се радило о исплативом занимању (доскочица која, плашим се, неће никада изаћи из моде, што ме јако жалости, јер већ ту почиње да се губи траг разуму и срцу), већ зато што сам одабрала нешто што заиста волим, платила сам високу цену за свој одабир али није ми жао, јер сваки посао којим сам се бавила допринео је много чему. А оно што волим завршавам предано. И не занима ме да ли ћу икада радити у струци, шта то уопште значи? И због чега смо постали тако ускогруди? Посла ће за онога ко жели да ради увек бити. То како и колико ће га радити зависи од њега самог. Понекад је могуће и довољно проговорити и изборити се за бољи посао. Да ли ћемо бити задовољни зависи од нас самих. Сваки труд и улагање у самог себе ће се кад-тад исплатити. И не мора се нужно исплатити новцем. Није новац мерило вредности нечега.
Укратко, хвала Саши на овом чланку.
А Ви, драги читаоци, мислите и пре и током и након читања. Није нужно неопходно што на ум то на друм. Свака ствар има лице и наличје. Будите сами себи огледало. Немојте хрлити у масу да бисте били исти. Пре свега имајте меру и мислите својом главом. Никако не будите површни, или будите то што је могуће мање, то нам је можда највише дошло главе. Слушајте своје срце и прочитајте понекад неку добру књигу. Мали принц може бити добар почетак. Што би рекли – будите хирурзи своје душе.
Срдачно Вас поздрављам, надам се да мој тон није био арогантан нити напоран, то ми свакако није била намера.
Свако добро!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Није поента узети највећу кашику, него уживати у сваком залогају

  1. Nina каже:

    Ma kako da nije. Mogu da radim i za pet hiljada. Novac nije bitan. Ti bre radi. Ja hocu pritojan zivot. To ne znaci da manje volim svoj posao nego ti. Novac je nebitan? Ma nije nego. Sa 15 000 plati dazbine, hranu, potrebstine za decu i druge izdatke. I pitanje da li ces moci. Sto moram da odem na more? Boze, pa to je za elitu. Mogu da nosim opanke i zivim u rupi. Sta ce da mi fali, je l’ da? Svako ko hoce barem koliko toliko pristojan zivot u 21. veku on je snob? To je predvidjeno samo za ljude van Balkana? Pristojan zivot. Mi smo niza vrsta. Sta ce nama pristojan zivot.
    OVO JE GLUPOST CISTA!

  2. Nina каже:

    Mozes da radis i bez plate. Prosledi je meni. A ti DOKAZUJ da svoj posao volis vise od onih koji moraju da plate dazbine, hranu, garderobu za decu, i sve ostale OSNOVNE potrebstine, za koje nemamo da se zakrpimo. A sta je sa lekovima ako neko izdrzava hronicnog bolesnika. Sta je sa sredstvima za negu, ako neko mora da koristi onu kremu od 1500 za lice, i sampon od 1500 jer su specijalni i JEDINO odgovaraju toj osobi za seboreicnu kozu. Prepisao mu deramtolog. A sta je sa decom koja imaju astmu, pa roditelji moraju da ga vode na Zlatibor i more, ako vec nisu ljudi, nego stoka, pa to ne smeju sebi da priuste iz luksuza? Kako dete samo da ide. Mora taj roditelj da OSTAVI DRUGO DETE KOD KUCE DA SE KUVA NA 40 stepeni, i plati dodatnu kartu za sebe, da odvede to bolesno. I nadalje. I nadalje.

  3. Doris каже:

    Da bih sahranil oca na pristojnoj lokaciji, a ne na kraju krajeva, i pored toliko slobodnog mesta, morala sam da trazim vezu i tutnem 100 eura direktoru. Autor ima misiju, a mi ostali smo pohlepni jer neko je srecan i sa 15 000. Nije ni cudo sto smo niko i nist. Pitam ucenike ko zeli da bude profesor. Niko!!!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама