Reagovanje jedne naše čitateljke na komentare povodom teksta: “Da završiš fakultet, pa da budeš gospođa profesorka”
Poštovani čitaoci, kao jedan od čitalaca ovog posta, koji je sam po sebi izuzetno poučan i (ogradiću se) po mom mišljenju, izuzetno alegoričan (pohvalila bih dovitljivost pisca da na ovakav “humoristican” način dočara bedu u koju je zapalo nase školstvo, da ne kazem čitavo društvo), mislim da ste izostavili suštinu na koju je pisac želela da ukaže ovim tekstom.
To što ste se svi uhvatili za plate, frizure i haljine dovoljno govori do koje granice doseže trenutna svest naše ojađene nacije i prosto sam poražena nivoom površnosti koja izbija iz svih malicioznih a prilično nepromišljenih komentara, sem časnih izuzetaka, naravno.
Ne bih rekla da se u postu uopšte radi o nezadovoljstvu platom, već prvenstveno o nezadovoljstvu društvenim statusom profesora i ostalog obrazovnog kadra, koji je zaista ponižavajući svima onima koji bi voleli da svoj posao obavljaju savesno i predano, bez obzira na okolnosti, radnu sredinu, marljivost i založenost učenika da savladaju određeno gradivo, poštuju svog druga iz klupe, vrednuju čas na kojem su podjednako kao i razlog zbog kojeg su u školskoj klupi.
Rekla bih i da se govori o nedostatku vremena za sebe i svoju porodicu, usled svih nametnutih i svakako izmišljenih vrednosti, ali i onih pravih i zagubljenih koje ne stižemo ili smo nemoćni da sebi priuštimo, kao i nekvalitetnom obrazovnom sistemu i zakonu koji uopšte ne pomaže i koji obezvređuje instituciju kao što je skola, ali nikako o tome o cemu govori većina komentara.
Lično sam ogorčena što se naš obrazovni sistem preobratio u čistu trgovinu prvog reda, po principu: ti meni šećer i brašno, ja tebi kolač ili praznu tacnu, zavisi koliki su nam apetiti.
Ali diplomatija je majka, pa se srećom o svemu može dogovoriti.
No, nećemo o tome sada.
Zaboravilo se šta obrazovanje predstavlja, ali ako mi dozvolite, ja bih dodala- i svako ostalo zanimanje, jer zbog čega Marija (inače kasirka) ume da bude predusretljiva i da strpljivo i ljubazno (dozvoli! profesionalno i s dušom svakako), svakodnevno, ponekad i sedam dana u nedelji, uglavnom po više od osam sati, obavlja svoj posao, za razliku od njene koleginice Stanke, koja je sušta suprotnost gorepomenute usluge? Da se nije pile zaplelo u kučine i, umesto da juri svoj san iz detinjstva i bude “lekal”, odlučila da se ipak privoli jednostavnijoj varijanti i bez mnogo muke radi za neke pare neki posao, pa neće propasti svet valjda?
I zbog čega nastavni kadar u jednoj osnovnoj školi mora da se deli u dva klana – oni koji se ubijaju od dovijanja kako doskočiti sistemu a ne istrunuti u masovnoj histeriji i pritisku sa svih strana, a ipak predavati gradivo tako da deca zaista nauče nesto korisno, i onih koji se u zbornicama otimaju o parfeme, kojekakve alate i ostale koještarije, i na taj način izlažu sprdnji trud prethodno navedenih kolega, jer drugoj grupi je svakako važnije da se uvalila u ugodan i zavidan položaj, jer to i samo to je i bio njihov cilj, a deca neka se tuku, neka maltretiraju drugove i nastavnike, ma slobodno neka budu slobodni u izražavanju svog besa i neiživljenosti i neka ometaju čas, s druge strane ima i kolega koji će predavati a i onih koji neće tome posvetiti makar jedan školski čas, ta jašta, pa nema potrebe svi da znaju to što treba da predaju, nismo svi iz istih pobuda ili jednostavno razloga na svojim radnim mestima.
Mišljenje je, drage moje dame i gospodo, to koje je ugroženo, zdravo, savesno i svesno mišljenje, ono stvaralačko i pokretačko, dobronamerno a ne iz zadnjih namera, ne, ono nije zabranjeno, čak je i poželjno, ali nije dovoljno samo hteti, treba i umeti. Prema tome, treba se potruditi i pažljivo doskočiti sagovorniku, kada i kako dolikuje. Ali ne uvek i bilo kako, tako ne, nikada i nikako.
Svi mi treba da se zapitamo šta je nama lično uopšte bitno, zbog čega radimo to što radimo, da li je cilj baviti se trenutno nečim da bismo skupili za školarinu, putovanje ili nešto drugo, ili ćemo raditi to što radimo jer je to zanimanje koje volimo, i želimo biti predani svom poslu, na duže staze.
Ne zaboravite da se život ne meri brojem nula na kraju meseca, pozitivnih ili negativnih, već kvalitetom života tokom tog meseca. Nije poenta uzeti najveću kašiku, nego uživati u svakom zalogaju, bez obzira na veličinu escajga. Kvalitet pre nego kvantitet! Kome još treba 30 pari cipela kada su trotoari svakako nepogodni i za najudobnije patike?
Neko može imati platu od 15 hiljada i savim je mudro rasporediti i biti srećan (naravno, ne isključujem momente brige, nemoći, besa zbog stanja u državi (za koje smo, smatram, delimično svi kolektivno odgovorni).
Kao što onome ko ima platu od 115 crvenih status na kraju meseca može biti: nezadovoljan (jer ne zna šta bi s njima ili ima neki drugi opravdan razlog za svoje stanje).
Može biti da sam malo izašla iz teme, ili je, pak, malko proširila, to procenite sami.
Mene lično je ovaj tekst potakao na razmišljanje o tome koliko je stanje u školstvu loše, koliko je zakon prekomerno zaštitio decu koja u velikom broju slučajeva nisu svesna šta rade i koje su posledice njihovih postupaka, ostavljajući malo prostora nastavnicima da delaju i budu pre svega pedagozi, koliko se roditelji malo ili pogrešno bave svojom decom, dopuštajući im mnogo, davajući im preko leba pogače, bolesno i nerazumno se utkrujući sa drugim roditeljima ko će koliko čega imati, koliko niko više nema meru bez obzira na to čime se bavi, koliko je danas nažalost nedovoljno raditi jedan posao da bi obezbedile osnovne potrebe za život, i da ne širim dalje, poenta je jasna.
Pre nego sto krenete da kritički procenjujete i ocenjujete i moj komentar, želim da kažem i sledeće: nosila sam razlićite uniforme tokom svog života, radila za 8 i 48 hiljada, bila srećna i nesrećna tokom svakog od tih perioda, bila podstanar još za života sa roditeljima, a i kasnije u solo režiji, završavala studije ne jer se radilo o isplativom zanimanju (doskočica koja, plašim se, neće nikada izaći iz mode, što me jako žalosti, jer već tu počinje da se gubi trag razumu i srcu), već zato što sam odabrala nešto što zaista volim, platila sam visoku cenu za svoj odabir ali nije mi žao, jer svaki posao kojim sam se bavila doprineo je mnogo čemu. A ono što volim završavam predano. I ne zanima me da li ću ikada raditi u struci, šta to uopšte znači? I zbog čega smo postali tako uskogrudi? Posla će za onoga ko želi da radi uvek biti. To kako i koliko će ga raditi zavisi od njega samog. Ponekad je moguće i dovoljno progovoriti i izboriti se za bolji posao. Da li ćemo biti zadovoljni zavisi od nas samih. Svaki trud i ulaganje u samog sebe će se kad-tad isplatiti. I ne mora se nužno isplatiti novcem. Nije novac merilo vrednosti nečega.
Ukratko, hvala Saši na ovom članku.
A Vi, dragi čitaoci, mislite i pre i tokom i nakon čitanja. Nije nužno neophodno što na um to na drum. Svaka stvar ima lice i naličje. Budite sami sebi ogledalo. Nemojte hrliti u masu da biste bili isti. Pre svega imajte meru i mislite svojom glavom. Nikako ne budite površni, ili budite to što je moguće manje, to nam je možda najviše došlo glave. Slušajte svoje srce i pročitajte ponekad neku dobru knjigu. Mali princ može biti dobar početak. Što bi rekli – budite hirurzi svoje duše.
Srdačno Vas pozdravljam, nadam se da moj ton nije bio arogantan niti naporan, to mi svakako nije bila namera.
Svako dobro!
Ma kako da nije. Mogu da radim i za pet hiljada. Novac nije bitan. Ti bre radi. Ja hocu pritojan zivot. To ne znaci da manje volim svoj posao nego ti. Novac je nebitan? Ma nije nego. Sa 15 000 plati dazbine, hranu, potrebstine za decu i druge izdatke. I pitanje da li ces moci. Sto moram da odem na more? Boze, pa to je za elitu. Mogu da nosim opanke i zivim u rupi. Sta ce da mi fali, je l’ da? Svako ko hoce barem koliko toliko pristojan zivot u 21. veku on je snob? To je predvidjeno samo za ljude van Balkana? Pristojan zivot. Mi smo niza vrsta. Sta ce nama pristojan zivot.
OVO JE GLUPOST CISTA!
Mozes da radis i bez plate. Prosledi je meni. A ti DOKAZUJ da svoj posao volis vise od onih koji moraju da plate dazbine, hranu, garderobu za decu, i sve ostale OSNOVNE potrebstine, za koje nemamo da se zakrpimo. A sta je sa lekovima ako neko izdrzava hronicnog bolesnika. Sta je sa sredstvima za negu, ako neko mora da koristi onu kremu od 1500 za lice, i sampon od 1500 jer su specijalni i JEDINO odgovaraju toj osobi za seboreicnu kozu. Prepisao mu deramtolog. A sta je sa decom koja imaju astmu, pa roditelji moraju da ga vode na Zlatibor i more, ako vec nisu ljudi, nego stoka, pa to ne smeju sebi da priuste iz luksuza? Kako dete samo da ide. Mora taj roditelj da OSTAVI DRUGO DETE KOD KUCE DA SE KUVA NA 40 stepeni, i plati dodatnu kartu za sebe, da odvede to bolesno. I nadalje. I nadalje.
Da bih sahranil oca na pristojnoj lokaciji, a ne na kraju krajeva, i pored toliko slobodnog mesta, morala sam da trazim vezu i tutnem 100 eura direktoru. Autor ima misiju, a mi ostali smo pohlepni jer neko je srecan i sa 15 000. Nije ni cudo sto smo niko i nist. Pitam ucenike ko zeli da bude profesor. Niko!!!