“Нисам ја за те инклузије, али Министарство рече…”

29 јануара, 2021

Малу кућу, пуну љубави и миља, једног мајског дана је испунио дјечији крик. Крик, али некако звонак, као наговјештај да се нешто десило важно, довољно јасан и захтјевајући да се за трен ока над колијевком сретних родитеља окупио цијели комшилук. Беба их је само гледала и из њеног угла чинило су јој се као неки искривљени облици који се мрдају лијево-десно, па је одмах посегнула да их ухвати и по свом унутрашњем чулу поправи.

Foto: Canva

То је изазвало комешање помијешано с дивљењем.

– Тек се родила, а већ је тако снажна! Види јој очију, као да већ све зна! Паметница наша! – викали су сви као у исти глас пред поносним родитељима, који су толико жељно чекали дијете да им се и даље све чинило као најљепши сан.

Мајка је оцу дала знак да је уморна, а отац је рекао:

– Хвала вам свима, Мелиха сад мора да једе. Нек сте ви нама живи и здрави , као и наша лијепа Мелиха.“

Од тог дана Мелиха је постала центар свијета. Окружена брижним родитељима, рођацима и комшијама знала је само за свеопшту љубав. Била је одлична ученица у школи. Била је добра другарица и дјевојка. Мелиха је била све оно што су од ње сви и очекивали и све оно што су у њој сви видјели. Кад је рекла да ће једног дана бити учитељица сви су били одушевљени.

– Моја Мели ће бити учитељица, најбоља учитељица и дјеца ће је обожавати. – говорио би отац пуних уста док би се мајка смјешкала као на рубу неког свог досањаног сна.

Мелиха је једва чекала да постане учитељица, да је факултет завршила и пре других, и убрзо након тога се отворило радно мјесто у једној малом мјесту, мало даље од њеног родног града. Дуго се припремала испред огледала као пред највећу представа, за свој први радни дан и сусрет с дјецом. Памти га по срцу набујалом од зеља, љубави и цике дјеце на коју се брзо навикла, вјетру који је отворио прозор и уплашио је док су се дјеца смијала и викала да је то чудовиште и осјећаја кад је напуштала школу први дан. Једва је чекала сутрашњи дан.

– Да, Мелиха је била рођена да буде учитељица, она воли дјецу, не воли распуст, недостају јој дјеца, таква је моја Мели. – викао би отац на породичним окупљанима покушавајући да им дочара свој понос и ону коју воли највише.

Мелиха је заиста вољела свој посао, који и није звала посао, за њу је он био њен живот и кад би се друге жалиле да су слабо плаћене Мелиха би ћутала и у себи водила дијалоге покушавајући схватити такво незадовољство које би се као пожар ширило школом, али и што је најважније и међу дјецом. Она никад није допустила да нека њена негативна стања изађу из ње пред дјецом. Била је весела, оптимистична и пуна идеја које је тек жељела да спроводе у дјело.

Све је дјеловало могуће, док у разред није ушла, као с другог свијета, дјевојчица Ирена, коју је руководство школе једногласно додијелило Мелихи.

– Ирена је дјевојчица оштећеног слуха и не говори, али наше је да покушамо. Нисам за те инклузије или како се већ то зове, али Министарство рече тако, па се ти Мелиха мало потруди или и немој. Ми ћемо испоштовати процедуре. – рекао је Мелихи насамо здепасти директор којег је она до тад поштовала, али кад је ово чула једва је Мелиха сузбила у себи жељу да нешто каже.

У дубини себе је осјетила неку одбојност на све што је рекао, а највише на начин како је то рекао, као да Ирена није дјевојчица од осам година, него неки предмет око којег можеш, али и не мораш да се трудиш. Мелиха је ту ноћ и сваку наредну читала о инклузји, о проблему који је Ирена имала, о методама учења, гледала је поучне филмове и тражила мишљења свуд гдје је могла, све то у намјери да помогне Ирени. На сву срећу Ирена је вољела своју учитељицу и прихватила је рад и сарадњу.

Након одређеног времена Мелиха је примјетила да Ирена може да „пребаци“ прилагођен програм и да прати редовни тако да је својевољно почела да учи дјевојчицу оно што се очекује од дјеце њеног узраста, што и Ирени није био тешко. Није знала рећи хвала, али јој би очи сијале ко двије звијезде кад би учитељица оним својим звонким гласом који би ипак допирао до ње рекла:

– Браво, Ирена, паметна моја дјевојчице!

Било је тако све лијепо, било је дивно, све док у школу није дошла Иренина мајка. У почетку Мелиха није схватала шта се дешава, није разумјела шта јој мајка то говори, није читала реченице међ редовима, јер она и не зна тај језик, она је расла у потпуно другом окружењу. У почетку, Мелиха се тјешила да мајка не разумије да Ирена може далеко више и далеко боље, па јој је сваки пут то и објашњавала мислећи да ће унијети добро и наду у срце Иренине мајке, али већ касније Мелиха је знала да мајка у школу долази због неповјерења према њој, и кад јој је директор школе саопштио да ће Ирена похађати неку другу школу уопште се није изненадила.

– И боље Мелиха, тако за малу, не знам гдје ће сад у школу, можда таква дјеца и не треба да иду у школу. – рекао је оронули директор школе, и први пут у животу је тад осјетила неки бијес, нешто што је мислила да она уопште не посједује, али се судржала да га испољи.

Живот се наставио без мале Ирене. И све се промијенило. Кад би отац викао да је његова Мели најбоља учитељица на свијету она у то више није вјеровала. Спустила би главу и жалила, жалила за све оно што је могла да научи Ирену, а није успјела. Жалила је што се није више супроставила мајци или је више убјеђивала у Иренине способности и вјештине. Вријеме је пролазило. Мелиха се удала и добила сина. Само још понекад се сјетила Ирене, као неке своје потргане могућности да помогне дјетету и идеје за бољи свијет.

А онда је у разред ушла Ема. Онај исти директор је Мелихи рекао да је Ема мало чудна, затворена, да јој је отац вани, а мајка се много труди и ради. Ема има брата који се такође чудно понаша. Она је знала шта директор жели да каже и прије него што је рекао:

– Ми ту не можемо ништа драга Мелиха, нека дјеца су осуђена на пропаст. Живот није бајка.

Већ на првим часовима схватила је да Ема живи у неком свом свијету и покушавала је да јој се приближи, али то није ишло. И баш ту ноћ је Мелиха сањала Ирену. Пробудила се с истим оним болом којег је осјетила кад је посљедњи пут загрлила Ирену, дјевојчицу која је могла и више и боље да је њена мајка вјеровала у њу, само да је вјеровала, али није. Овај пут Мели је одлучила нешто подузети и ако се то ње можда и не тиче.

Foto: Silvia Trigo

– Мелиха, сабери се, шта ми имамо са односима у породици, одакле теби идеја да се нешто дешава у њиховој кући, па шта ако се и брат понашао чудно, какве то сад везе има? – говорио је троми директор школе више уплашен нечим на шта није научио од дивне и послушне Мелихе, него што је био изненађен њеном бригом за дјецу која нису њена.

Њему је његов отац увијек говорио:

– Сине, посао је посао, одвоји срце и разум и боље ћеш проћи од мене у животу. Држи се оног за шта си плаћен и не уноси се превише.

Кад је умро од срчаног удара усред адвокатске канцеларије великог града и кад је видео да му на сахрану нико није дошао, од толико људи којем је здушно цијели живот помагао, син, данашњи директор школе се горко плачући зарекао да ће његове ријечи бити његов аманет. Зато му је Мелиха, његова најдража радница, кћерка његовог пријатеља, у том пркосном ставу и идеју одједном била тако одбојна. Као да је дошла да пркоси његовом аманету и да га овдје пред његовим очима сруши.

Сад је пред њим стајала Мелиха у чудноватом стању духа и тражила да он зове Центар за социјални рад јер она као тобож мисли да неко ту неку дјецу злоставља у породици.

– Боже, и мене је отац тукао често из непознатих разлога, поготово кад нас је мајка напустила из такође њему непознатих разлога (отац је рекао кратко „ма, курве“ и затворио тему пред десетогодишњим сином), али он је ево постао успјешан, шта фали батинама, ове модерне жене ме нервирају, Мелиха праве од мухе слона, како да је се ријешим… – мислио је у себи уморни директор док је она први пут говорила шта заиста мисли и осјећа.

Наравно, слагао јој је да ће све учинити како она мисли, и мислио да ће она временом заборавити. Мелиха је убрзо увидјела обману. Покушала је да наведе мајку да каже шта се дешава, али није успјела. Све је више мислила на Ирену. Ена, Ирена, Ена и Ирена.

Једног дана је одлучила да престане бити најбоља учитељица по мјерилима свога оца и позвала је сама службу за социјални рад, кришом и тајно, као неки лопов и онда се правила невјешта кад ју је директор питао одакле им те информације….

Услиједио је добар период за Ему, њеног брата, али и Мелиху. Коначно је била ослобођена гриже савјести која ју је пекла као највећа жеравица и која се тицала Ирене која је могла и више и боље само да је њена мајка вјеровала у њу, вјеровала као велика Мелиха…

Чудни су путеви, нас људи, на овој планети, али су мање чудни кад на њима ничу мелихе као најљепша цвијећа, учитељи живота у златном руху мудрости и вјештина.Кад нам се боре усјеку на лицу и прве сиједе почну да се плету видјећемо тад на лицима једни других ко су наши учитељи на путу били, чије смо ријечи слушали и чија дјела су нас припитомљавала и везивала..

По истинитом догађају написала: Едина Хелдић Смаилагић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама